Подгорица без Подгоричана: О кино „Култури“ нема ко да пише

Пише: Иван Милошевић

На корзоу синоћ ме срдачно изљуби један другар из млађих дана, кога нијесам видио неких десетак година. Као да смо браћа и као да смо прешли велику животну голготу, па се ето послије свега тога сретосмо и братски поздрависмо. Након краћег разговора стари познаник ми рече да ево већ неколико вечери шета корзом и никако да набаса на неког познатог, па када ме је видио као да му је лакнуло, јер ето има још понекога који памти времена из задњих деценија прошлога вијека.

Мало по мало, распричасмо се као неке бабе, па се подсјетисмо свега онога каква је некада била Подгорица и како се у њој живјело. Чак смо и стали испред данашње „Ловћен банке“ у главној улици, гдје је некада била продавница „Спорт“. Ту смо проводили седамдесетих година прошлога вијека сате и сате чекајући симпатије да се појаве из правца бивше „Апотеке“, како бисмо се на кратко помиловали очима и након тога пошли мирно кући захваљујући се Свевишњем што нам платоновска симпатија није пронашла момка.

Наравно, нијесмо прескакали да ухватимо круг, два кроз некадашњу „Наму“, а потом смо се грабили за мјесто више у башти хотела „Црна Гора“. И све тако из дана у дан. Такође, нијесмо пропуштали ниједан филм у кино „Култури“, а љети смо се жуљали на парковским клупама у башти тога биоскопа, али нам је то некако било уобичајено и са доста туге смо дочекивали крај љета, када смо морали да се пребацимо у затворену салу. Никада нећу заборавити шкрипу некадашњих дрвених столица повезаних у двадесетак редова. Иако су ужасно шкрипале мислим да је нама то била најљепша музика.

Свега тога данас нема. Све нас који смо гледали филмове у „Култури“ у термину „матине“ ( око десет ујутру) рушење те зграде било је равно рушењу нашег дјетињства. Истина, нијесмо се против тога нешто побунили, као да смо мислили да је то немогуће да се деси и да ће негдје иза неког ћошка искочити Џон Вејн или Клерк Гебл, као и Џејмс Дин, који ће те рушитеље омести са лица земље и сачувати „Културу“. Наравно, они нијесу дошли, а док смо ми схватили да они неће бранити наш омиљени бисокоп, грађевинске машине учиниле су своје. Рушевине које смо затекли подсјетиле су нас на рушевине нашег дјетињства и залудних снова да ћемо отићи у Холивуд и уживо видјети филмске звијезде.

Ко би све набројао оно што је некада Подгорица (тада се звала Титоград) имала, а чега се данас нико не сјећа нити пише о томе. Обишао сам са познаником градилиште на мјесту некадашње „Културе“ и видјели смо брдо бетона и некаквих дизалица. Стоје они ту већ више од деценију и чини ми се ће тако бити још најмање деценију. Учинило ми се да ту зграду, као оне виле из пјесме „Зидање Скадра на Бојани“, неке филмске диве руше изнутра, па све што се бетонира данас, оне сјутра сруше. И нека их, нека руше! Не може тај бетон и ти спратови никада бити као кино „Култура“, а и џабе им што шкрипе дизалице и стварају неку ларму, јер та шкрипа никада не може бити као она коју су стварале обичне дрвене столице повезаних у двадесетак редова бившег подгоричког биоскопског храма.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: