Подгорица виа Ница

Пише: Емило Лабудовић

Народ је чудо. Велика, недокучива тајна. Мирна ријека која се споро вуче историјским меандрима, спремна да зачас нарасте у незаустављиву бујицу која пред собом носи све. Народ може да ћути, може да трпи, да робује, али зна и да проговири, да загрми, да збаци ланце и окове и оне који су га тлачили баци под ноге.

Народ је чудо.

Они који не воле фудбал, а уз то не навијају за „Партизан“, и притом су, незадовољни резултатом, пребацили на неки други програм, остали су ускраћени за једну величанствену слику. Слику достојну најљепших и најторжественијих тренутака успона човјечанства. Било је то након утакмице „Ница“ – „Партизан“, одигране пред пуним стадионом, у четвртак увече. За разлику од дивљања навијачких хорди широм европских дестинација, у Ници ни прије а ни за вријеме утакмице не да није било нереда већ ни ружних скандирања и псовки. Јер, навијачи „Нице“ памте тројицу „Партизанових“ фудбалских печалбара који су дали велики допринос слави и успјесима клуба. Један од њих, центарфор Ненад Бјековић, проглашен је најбољим играчем „Нице“ у двадесетом вијеку, а то се лако не заборавља.

Али, није то међусобно уважавање, којег би, да је среће, требали да има на свим стадионима, оно што је ову утакмицу промовисало у ванредан спортски и друштвени догађај. Оно најљепше десило се на крају, кад су актери утакмице већ били напустили терен. Прописи УЕФА, наиме, налажу да гостујући навијачи морају остати на трибинама све док се домаћи не разиђу, како би, потом, уз пратњу полиције, били и они отпраћени. Али, док су се свјетла рефлектора полако гасила, на супротној трибини остала је велика група домаћих навијача. И тада се десио народ, то чудо над чудима.

Познато је да је званична Француска признала сецесију Косова и да се предсједник Макрон прикључио оној групи европских моћника који даноноћно врше притисак на Србију да се помири са фактичким стањем и призна губитак дијела себе. Али, народ је увијек нешто друго, нешто више и не поклапа се без остатка са оним што у његово име говоре и раде. Тако се у четвртак вече, глас из Јелисејске палате уопште није чуо на трибинама „Алијанс ривијере“, фудбалског храма „Нице“. Чуло се нешто друго, чуо се глас народа. Када у навијачи „Партизана“ са својих мјеста почели да скандирају: „Косово“, са друге стране, као ехо, одјекнуло је громогласно: „Србија“! Францизу свих боја, били су они Французи за које Србе веже нераскидиво вјековно пријатељство, ковано у најтежим мукама за оба народа. И тако, „Косово – Србија“, пуних пет минута, а онда исто толико дуг обострани аплауз. На излазу из стадиона полиција није могла и није имала потребе да раздваја навијачке групе.

Некако у то исто вријеме, 1500 километара даље, у Подгорици, чији је естаблишмент такође признао лажну косовску државу, некакав Саво Кентера је организовао и спроводио „лов на вјештице“, ваљда се спремајући за ону манифестацију која бива 31. октобра, јер тамо неки Срби воле Србију а не воле Куртија (и остале курте и мурте), очијукају са Русијом, на шта их је својм тестаментом обавезао још Свети Петар Цетињски, и баш их је брига за Макрона, Шмита, Бајдена, Џуди и остале диругенте. А то у Савовој Црној Гори не може. Саву је речено, Саву је наложено: но пасаран! А кад му се каже, дебело плаћени (и све дебљи) и купљени Саво и „савовићи“ скачу као махнити, спремају хапшења, монтирају државне ударе, изгоне из државе. Јер, Саво је пас – чувар у тору којим је ограђена Црна Гора. Некад, од тих истих „пријатеља“, бодљикавом жицом, данас НАТО тарабама.

Глас из Јелисејске палате, колико год ауторитиван, није се чуо у Ници. Чуо се народ. Поносни француски народ. Ономад, тачније у недељу, огласио се и народ Подгорице и гласно рекао да му је, коначно, доста Сава и „савовића“, али изгледа да Саво још није чуо тај глас. Није чуо или се ставио у оглушке па се самозаварава да још траје његово. А и шеф му исто тако. Као ретардиран, вергла једну те исту: Руси, Срби, државни удар… и пријети да ће он и нико други сачувати Европу и НАТО тор око Подгорице.

Али, рекох, народ је чудо. Зна да трпи и да истрпи, али кад устане и кад проговори – речено је. Још само да неко обавијести Сава и газду му, или да им макар купи – слушалице.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: