Подгоричка скупштина

Пише: Милан Ружић

Да нама Србима или Црногорцима, читајте како хоћете, нема ових великих догађаја од пре век или више, не бисмо се имали око чега ни окупити нити шта ново прославити, а нити се око чега посвађати.

Нисам историчар што је свима јасно већ од прве речи, па ако нешто кажем погрешно, сматрајте да сам у праву, као што најчешће радите, а ако нешто паметно и напишем, одбијте ми на глупост.

Ова је скупштина пре сто година названа „Велика народна скупштина Српског Народа у Црној Гори“ и као да је њено име одредило судбину Срба на овоме простору. Као да су знали да се и данас мора напоменути да она припада само српском народу у Црној Гори.

Надам се да данашњи сазив скупштине која заседа у Подгорици неће достићи ни пети део дуговечности ове скупштине чији се век обележава.

На нашој скупштини, Црна Гора и Србија су постале једно, иако никада нису ни биле подвојене у свести народа и Господа, а на данашњој скупштини се инсистира и здушно ради не на подвајању Црне Горе и Србије, већ и на томе да се потроје, разбрате и раскрсте.

Видимо да, иако је ова скупштина постојала, данас многи тврде да није, јер уз њено постојање не би се могло тврдити да је Србија окупирала Црну Гору, а без ње се може тврдити и да су овдашњи врхови дна.

Бјелаши и Зеленаши. Ни данас није много другачије. Можда само за два слова, не баш она која су уметнута у „црногорски језик“. Данас имамо бјелајаше, али зеленаши су и даље овде и раде боље него икада. Наравно, ови термини немају данас никакве везе са ондашњим значењем.

После краља Николе, Црна Гора је вапила за аутократом јер се ужелела наредби, па их је онда обрадовао онај четворословни непоменик по којем је име носио баш главни град који је скупштином објединио оне који се пре непоменика нису могли суштински разјединити.

За њега нико не зна ко је и шта је био, али ја знам да је сасвим сигурно био једно – злочинац.

Овде су владале и владају још увек по ћошковима неосветљеним оне скраћенице скраћене памети и противници Бога. Сетите се само да је Црна Гора једина земља у којој је Бог сахрањен.

Ко се не сећа, било је то у Горњем Пољу. Једина земља, говорим сад о Југославији, која је имала обичај да нареди својој војсци да окрене пушке ка небу и да сваки војник опали по један хитац не би ли некако убили Бога.

Прво су га се одрекли, јер ваљда није Господ имао баш најуспешнију предизборну кампању за изборе којих није ни било, па су му судили, а онда га у Горњем Пољу сахранили. Колико су веровали у то да су га сахранили, говори и ово пуцање у небо након сахране.

Значи да нису веровали да је мртав и да су били свесни да Му не могу ништа. Кад је онај бравар који никога није слушао, чуо да има још неких који мисле да је Бог изнад њега, он је забрављивао, хапсио, убијао, слао на којекакве отоке, потоке, мостове и рогове. Хтео је да докаже да ипак он одлучује ко живи, а ко мре.

 Овде је било највише његових послушника, па је ово била земља у којој се избор сводио на то да ли ћеш бити светац или слепац. Свеци су прогнани, а слепци су, како они тврде, гледали и све видели јасно.

Сад су у целој бившој Југославији аутократе оличења демократије, цркве и манастири су центри националне задртости, Павић и Киш су врхунци српске књижевности, а Његош и Андрић геноцидни ствараоци.

Црна Гора данас није Србија, Србија није Србија, Црногорци нису Срби, па ни Срби нису Срби, а оно Срба што је остало су заостали, претња демократији, кочница напретка и много других ствари.

Што се мене тиче, увек је добро бити кочница оваквог напретка. Кочимо вожњу која иде ка провалији. Када се народ због новца раздваја, онда и није народ него стока.

Кога купе на тој сточној пијаци, тај иде у другу шталу, а ако је та штала боља, онда тај во измишља своје порекло и тврди да је у тој штали већ стотинама година, а да су га у стару одвели јер је мање мислио својом главом, а и није могао против тољаге.

Темељи свих српских подела леже у томе што смо ми народ који више од било ког другог народа жели да буде оно што није.

Нама Србима, или нама Црногорцима, да се сад не фрљамо са синонимима које данашњи некрсти користе као антониме, треба још скупштина које ће сести и рећи: „Ово вам је овако, јер народ тако осећа.“

Још једна од будалаштина које су се провукле обучене у капуте демократије јесу референдуми, али не они прави, већ овдашњи. На српским референдумима најмање се питају они који гласају.

Завршна реч је код оних који имају новац. Та демократија са слоганом „Можете гласати за све што желите, али биће онако како ја кажем!“ је код нас Срба пустила корење, али се не могу само ти који вуку конце кривити. Крив је и народ.

Политичари су мусави одраз у огледалу народа који представљају, у овом случају у огледалу српском. Када би народ био бољи и имао своје мишљење које се не може купити, онда се ни ти политичари не би могли продавати и издавати.

Сад је врхунац напретка државе изградња пословно-стамбених комплекса, као да ми комплексе немамо, па нам треба још, и то да за њих плаћамо. Напредак једне државе огледа се у напретку народа, а овде државе напредују док народ напредује уназад.

Црна Гора се референдумом одвојила од саме себе. Она се одвојила од своје цркве, од свог народа, од свог језика и самоишчупала се из свог корена мислећи како ће спас наћи у камену и води, а камен тврд за јело и за под главу, док је море преслано да се пије и препрљаво да се њиме опере образ.

Није људски саплитати Бога. Ко Богу потури ногу, тај је потурица као што и сама реч каже. Много више потурица данас има међу Србима, па самим тим и Црногорцима, него међу онима које ми Срби тако називамо и због тога Његош није пожељан. Нашао би туђе међу својима, а не своје међу туђима.

Стално је Црна Гора била под притиском сила, а знамо да сила Бога не моли, али се заборавља да те силе нису божанства.

Црна Гора из дана у дан оправдава своје име, а онда га преведе на други језик, овде мислим на Монтенегро, мислећи како ће мање црна бити. Црно је црно на свим језицима, а најцрње је на језику окупатора.

И док се ја радујем и са својом браћом прослављам век од уједињења, разјединитељи пале своје крштенице, сакривају иконе, обурдавају зидове цркава и крију да су потомци оних који су обједињавали, а не растакали, несвесни како Српској православној цркви заправо они највише и помажу – народ се крсти кад год их види или за њих чује.

Срећна нам стогодишњица уједињења, а оним другима већ која по реду годишњица омркњавања памети, порицања себе и уједињења са онима који су нас уједињавали искључиво са небеском Србијом, најчешће бомбама.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: