Научни скуп: Подгоричка скупштина 1918. и уједињење Црне Горе и Србије (ВИДЕО)

Научна установа Институт за српску културу из Никшића организовала је данас научну конференцију на тему „Подгоричка скупштина 1918. и уједињење Црне Горе и Србије“. Овај научни скуп одржан је у Српској кући у Подгорици, уз директан пренос који сте могли да пратите на нашем порталу.

Ову научну конференцију, отворио је др Будимир Алексић, у учешће у расправи су узели: професор др Саво Марковић, правни факултет Мегатренд, др Жарко Лековић са Историјског института Црне Горе, Рајо Војиновић, Митрополија црногорско-приморска, Горан Киковић, историчар и уредник „Глас Холмије“, Предраг Вукић, историчар, професор др Алекандар Стаматовић са Филозофског факултета у Источном Сарајеву, Гојко Раичевић главни уредник портала ИН4С, мр Радован Фемић, самостални истраживач из Бијелог Поља, др Велибор Џомић из Митрополије црногорско-приморске, Бранислав Оташевић, самостални истраживач из Берана, др Васиљ Јововић из цетињске Богословије, посланик ДФ-а Милутин Ђукановић, Јован Маркуш, публициста и бивши градоначелник Цетиња.

Уз пријатну дужност, осјећам изузетну част што могу да вас све поздравим у име Института за српску културу из Никшића у чијој се организацији одржава овај скуп под називом „Подгоричка скупштина 1918. и уједињење Црне Горе и Србије“, казао је Будимир Алексић на отварању овог скупа.

Ове, 2018. године, навршава се стотину година од ослобођења ових простора и уједињења Црне Горе и Србије. Два велика датума – окончање Првог свјетског рата и Велика народна скупштина српског народа у Црној Гори, одржана прије сто година у Подгорици, – уписана су златним словима у историји српског народа, истакао је Алексић.

Он је указао да је на Подгоричкој скупштини је остварена вишевјековна жеља српског народа Црне Горе, Србије и других српских земаља за уједињењем и стварањем јединствене српске државе. Остварен је велики историјски сан, сан о српском јединству. Наиме, пет вјекова су се наши преци борили да би дочекали дан да се уједине са својим сународницима из других српских земаља.

Јер, српска интегралистичка идеја у Црној Гори је константна; то је основна идеја историјске Црне Горе, и њу су – као што је познато – најексплицитније формулисали митрополити и владари Петровићи-Његоши.

Алексић: Најбитнија Његошева политичка идеја је о „освети Косова“ и обнови Душановог царства

Најбитнија Његошева политичка идеја – идеја о „освети Косова“ и обнови Душановог царства, тј. идеја о српском националном ослобођењу и уједињењу у јединствену државу, постојала је давно прије Његоша, и била је обликована у свијести српског народа из Старе Црне Горе.

Одлуке Подгоричке скупштине 1918. године представљале су реализацију те идеје. Вијек који је минуо потврдио је исправност тих одлука, указао је Алексић.

У историографији се узима да 1918. година представља једну од најзначајнијих година у историји Црне Горе, јер се у тој години десио догађај познат под именом Подгоричка скупштина и уједињење Црне Горе и Србије. Тим догађајем је завршен период владавине митрополитско-господарске лозе Петровића-Његоша у Црној Гори и отпочео је период новог живота ове земље у заједничкој југословенској држави.

По неподијељеном мишљењу објективних и непристрасних историчара, на Подгоричкој скупштини је остварена вишевјековна тежња српског народа за националним и државним јединством, истакао је Алексић.

Од времена окончања тог догађаја па све до данас, а то је тачно стотину година, историчари и публицисти изучавају овај догађај и његове последице и о њему објављују научноистраживачке и публицистичке радове. Али и даље су остала неразумијевања, погрешне интерпретације и оцјене, што представља рецидиве југокомунистичке и црногорске митоманске историографије, или је резултат политичког прилажења овом проблему.

Истраживачки радови Јована Бојовића, Дима Вујовића, Гавра Перазића, Драгољуба Живојиновића, Влада Стругара, Владимира Јовићевића. Богумила Храбака, Зорана Лакића, Бранка Петрановића, Александра Стаматовића и других, представљају веома добар темељ и путоказ за свако даље истраживање и промишљање ове и данас актуелне теме.
Власт у Црној Гори је током ове године организовала серију манифестација којима се Подгоричка скупштина и њене одлуке настоје приказати у крајње негативном свијетлу, са брутално очигледним политичким, идеолошким и прагматичним приступом интерпретацији овог догађаја.

У склопу тога оживљава се доста старих предрасуда и показује много зле крви, посебно у односу према Србима. Круну тих активности представља еминентно антисрпска Резолуција о поништењу одлука Подгоричке скупштине коју је изгласала већина у нелегитимној Скупштини Црне Горе 29. новембра ове године.

С друге стране, у нашем научном и стручном животу није било скупа, истакао је Алексић, осим једног јединог, који би се позабавио битним чиниоцима процеса који су довели до славне Подгоричке скупштине, и последицама тог историјског догађаја.

Имајући све ово у виду, Институт за српску културу организује ову Научну конференцију желећи да она буде отворен стручни дијалог истраживача о теми која представља крупан истраживачки проблем наше историографије, али и других научних дисциплина, казао је Алексић.
Позвали смо двадесетак стручњака из Црне Горе и Србије који се са разних аспеката баве овом темом. Неколико позваних није могло да дође, али су изразили подршку овом скупу и обећали да ће своје радове приложити за Зборник радова који ћемо у најскорије вријеме објавити.
Истраживачки резултати који овдје буду саопштени, вјерујемо, помоћи ће да се подстакну објективнија размишљања и дају поузданији судови о овој теми.
На крају је истакао да је захвалан предсједнику Нове српске демократије Андрији Мандићу на разумијевању и подршци у организацији ове научне конференције.

Јововић: Током Великог рата, СПЦ је тешко пострадала

Током Првог свјетског рата (1914-1918) тешко је пострадала Српска православна црква. Напад аустроугарских, њемачких и бугарских снага на Србију и Црну Гору, био је између осталог и директан насртај на Цркву, на њене институције, вјернике и културно благо, казао је др Васиљ Јововић у свом излагању.

Он је истакао да су црквени објекти, цркве, звоници, торњеви, претворени у војне објекте, а зграде у магацине, коначишта, штале, магазе, кафане, мензе. Црквена имовина је била развалачена и пљачкана, уништавана, спаљивана, оцијенио је Јововић.

Главна мета су била црквена звона, бакарни кровови и олуци у црквама, а број постадалих свештеника и монаха достиже бројку од 1700, указује др Јововић.

Закључује да је СПЦ тешко пострадала за вријеме Првог свјетског рата, и да је митрополит Митрофан бан одиграо велику хуманитарну улогу, а да је велику улогу у Подгоричкој скупштини имао митрополит Гаврило Дожић, и да су свештеници били заступљени у парламентарном животу Црне Горе, што се види из биографских података.

Милутин Ђукановић је указао да су приче о терору Српске војске неутемељене и да је Краљ Александар приликом посјете, Црној Гори, дочекан као ослободиоц и ујединитељ.

На Чеву је краљу Александру приређен дочек какав није запамћен

И данас су живи синови учесника тих догађаја, који свједоче, а и опште је познато, о тим дешавањима. Тако је на примјер на Чеву Краљу приређен дочек какав ни прије, а ни послије тога није запамћен, нагласио је Ђукановић и додао:

Једино у чему се Чевљани нијесу усагласили је то, да ли је на ручку организованом у Крижевом долу, у Краљеву част, било 100 или 200 пецива. Гдје се је то на овакав начин дочекао „окупатор“ и „крвник“, запитао се.

Милутин Ђукановић је истакао да је опште познато да су Чевљани, а и Ђукановићи готово стопроцентно припадали бјелашком покрету и да су формирали и бјелашке чете.

Данас је АБЦ Савез( Албанци, Бошњаци и новоЦрногорци) одлучио да ревидира историју и да прогласи Србе и традицииналне Црногорце за суштинске непријетеље Црне Горе. Таква политика води сигурном и брзом нестајању Црне Горе. Проглашавање Србије и Срба за окупаторе је завршна фаза овог лудачког процеса, оцијенио је Ђукановић.

Главни уредник портала ИН4С Гојко Раичевић, је на почетку изаразио посебну захвалност Институту за српску културу, који је организовао ову научну конференцију са, што је врхунски историјски парадокс, у данашњој Црној Гори шкакљивом темом – „Подгоричка скупштина 1918. и уједињење Црне Горе и Србије“.

Дозволићете ми ту слободу, а наш домаћин је већ то урадио, да ипак допуним предметну тему, навео је Раичевић и нагласио:

Потичем из Старе Црне Горе, државе која је једина на Балкану успјела да оствари великонационални сан и да десетоструко повећа своје територије. На жалост данас живим у држави која је успјела да преобрати себе у нешто што никад није била. Осим тога данашња Црна Гора успијева да у праведност и исправност сопственог конвертитства убиједи и становништво са територија које су се добровољно сјединиле са Старом Црном Гором или били окупирани од стране Црне Горе.

Тако да данас можемо наћи Црногорце у Андријевици, Рожају, Плаву, Пљевљима и српској Боки којој ћу посветити следеће редове.

Освртом на уједињење Боке са Србијом 1918. такође бих и делегирао да се тај важан дио наше историје нађе у зборнику радова са овог скупа, а не дајем себи унапријед право да то лично урадим, већ се надам да ће неко од изворних Бокеља дати свој допринос у том правцу, казао је Раичевић.

Раичевић: Црна Гора треба да се извини Боки

Живимо у времену историјског ревизионизма и бруталног прекрајања како прошлости, тако и идентитета нашег народа. Зато је изузетно важно стално указивање на чињеницу да се Бока Которска директно ујединила са Србијом, а не преко Подгоричке скупштине, те да се већина грађана приморских крајева изјашњавала као Срби.

Ехо ријечи о. Мома Кривокапића ево и овдје се чује, казао је Раичевић и подсјетио на његове ријечи, да је прије 100 година сваки Бокељ од Дебелог бријега до Спича знао да није Црногорац, а сваки Црногорац је знао да је Србин.

Након капитулације Црне Горе 1916. године, Аустроугарска је опет запосјела Будву. Мјештани који су били у црногорској војсци или су сарађивали са њом, а нијесу одступили, били су ухапшени, стријељани или интернирани у логоре: Највише њих је са српском војском прешло Албанију и борило се на Солунском фронту, а потом учествовало у ослобађању приморских крајева.

Бока је све до ослобођења 1918. године административно припадала Аустроугарској, а тада, слично као и Барања, Срем, Банат и Бачка, доноси одлуку о директном присаједињењу Србији, истакао је Раичевић и додао:

Бока, дакле, није била у саставу Црне Горе све до 1945. године, тако да се и овдје потврђује ранија констатација да је Црна Гора једини остварени великонационални пројекат, јер је проширена и на оне крајеве који јој никада нијесу припадали.

Почетком новембра 1918. године. српска војска је донијела слободу и у Боку которску. Најмасовнији скуп тих дана у Боки одржан је 10. новембра у грбаљском селу Побрђе када је начелник општине Грбаљ, прота Василије Ковачевић из Пријевора – цитирам: „свечано прогласио пропаст Аустрије и захвалио Богу и српском оружју који су једном за увијек ослободили Грбаљ од туђинске власти и придружили га, природно, својој југословенској отаџбини“.

Историчари преносе да није упамћено да је икада на једном мјесту у Грбљу било толико народа.

Међу делегатима Народног вијећа који су 27. новембра отишли у Београд да траже уједињење са Србијом био представник Боке, доктор правних наука Божо Вукотић, пред рат легално изабрани бокељски представник у Царевинском вијећу у Бечу. Он је пренио одлуке скупштина и Народних вијећа бокељских градова са Централним народним вијећем у Котору о придружењу Србији и заједничком укључивању у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца

О томе да наши преци нијесу имали никаквих дилема, свједочи и податак да су грађани Херцег Новог, на иницијативу Мирка Комненовића 1928. године, на сат кули подигли спомен плочу српској ослободилачкој војсци – коју су италијански фашисти скинули и уништили 1941. године, оцијенио је Раичевић.

На плочи се налазио следећи текст: „Своме краљу јунаку, Петру великоме ослободиоцу, његовој непобједивој војсци нашој ослободитељки, која 7. новембра 1918. спојивши нас са мајком Србијом претвори наш вјековни сан у јаву“.

И у Будви, изнад главног улаза у Стари град, имамо спомен плочу у част српских ослободилаца, која је преживјела атак италијанских фашиста 1941. године, али смо свједоци да је данас желе уклонити њихови идеолошки наследници из Црне Горе.

Бокељи су, дакле, Краљевину Југославију сматрали као своју државу, прву након 1806. и заједничке управе Црне Горе, Боке и Русије.

Начин како је Бока усисана у Црну Гору револуционарним одлукама комунистичких првака након Другог свјетског рата и неправда која је направљена Бокељима заслужује посебно вријеме и квалификованог историчара. Али не треба појединац да буде историчар да не може сам закључити да Црна Гора дугује извињење Боки.

И зашто не понављати да ничија није горела до зоре и не бити искрен и стално понављати намјеру да ћемо ујединити српске земље ослободити српско море, закључио је Гојко Раичевић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: