Подјела која је одредила политичку судбину Црне Горе: Мило је свему знао цијену, а Момир вриједност!

Један од кључних догађаја у новијој црногорској историји догодио се на данашњи дан након предсједничких избора на којима је побиједио Мило Ђукановић. Тог 14. јануара 1998. године земља је била на ивици грађанског рата.

Раскол у тада владајућој Демократској партији социјалиста (ДПС) био је увод у најдраматичнију политичку утакмицу од увођења вишестраначја у Црној Гори, након чега је почео сукоб који на неки начин и данас траје.

Ово је повод да се подјсетимо текста Луке Радоњића који је објављен 2019. године.

Пише: Лука Радоњић

Подјела „Мило – Момир“ била је, по масовности сврставања на једну или другу страну, једна од највећих, а по реперкусијама подјеле унутар државе, друштва и породице, једна од најдубљих у историји Црне Горе. Не каже се случајно, да је ДПС прије подјеле имао 50 одсто, а након подјеле 100 одсто: један ДПС 50, други ДПС 50.

Наратив је био хамлетовски драматичан, „бити или не бити“, а борба по свим линијама фаталистичка. Дакако, томе је кумовала и чињеница да је једна страна имала подршку моћног Запада, НАТО пакта, тадашње србијанске опозиције али и главних западних обавјештајних структура и полуга моћи.

То је другу страну, по менталитетској линији брђанског ината и историјског отпора „великима“ додатно учврстило на позицијама које осим њих – није бранио нико. Колико је подјела била дубока, најбоље свједочи да смо се након љетњег распуста 1997. године, током дјелују фудбалских мечева, умјесто дотадашње Партизан – Звезда подјеле, дијелили у тимове „Мило – Момир“.

А колико је јак ген ове подјеле, сликовито говори и то, да и данас на улици можете чути „како да ради у државну администрацију кад му је ђед био за Момира“.

Осим оне, познате дефиниције подјеле на про-западну, тзв. „реформску“ ново-црногорску опцију Мила Ђукановића која се, тада још увијек, залагала за „равноправну федерацију Србије и Црне Горе“, и традиционалистичку, старо-црногорску и просрпску опцију Момира Булатовића која се залагала за чврсто заједништво Србије и Црне Горе, подјела је, нарочито унутар самог ДПСа, имала и своју етичку димензију.

Могло би се казати, да је једна од основних разлика између Момира и Мила, била та што је Мило свакоме знао цијену, а Момир вриједност. Тако је на једном од најважнијих састанака тога времена, са челницима Народне слоге у јеку ДПС раскола, дошло до сагласности Булатовића и опозиције око услова и организације фер избора све док, по свједочанству Булатовића у његовој књизи „Правила ћутања“, предсједник ултрасрпске Народне странке Новак Килибарда није питао – колико?

На шта му је Момир одговорио: „Нула. Округла“. Вријеме ће показати да је Килибарда заиста толико и вриједио. Његова колосална издаја својих бирача, радикални прелазак са позиција великосрпског националисте и ревизионисте, заговорника „Дубровачке републике“, на привилеговане јасле изразитог анти-српства, потпуно га је деградирало и као личност и као политичара.

Заслужио је презир свих страна, постао синоним за конвертира, мјерна јединица политичке издаје, а колико је степен његове србофобије бизаран, најупечатљивије свједочи он сам у својој књизи, у којој тврди да га је на чело Народне странке поставила црногорска Удба. Можда је тако а можда је и у питању гротескна жеља једне моралне сјенке, да га историја памти као шпијуна и потрчка служби, само не као некадашњег Србина.

Но, не само он, већ и многи у ДПС имали су сличне критеријуме, о чему су остала бројна лична свједочанства. Премда би многи из ДПС – у духу префарбавања историје државе и партије, то жељели да забораве, Црна Гора ипак памти: првобитно, 64 члана ГО ДПС подржала су Момира, 22 су била уздржана, свега 7 било је за Мила (Свето Маровић, Душко Марковић,..). А онда су наступили чувени прелетачи, који су одредили судбину ЦГ.

Без обзира што их је Мило, како се вјерује, платио кућама, аутомобилима или кешом, њихова вриједност је била и остала као Килибардина. А као што је Мило знао цијену свом ДПСу, тако су и Американци знали цијену Милу, а вриједност Момиру. О томе је дискретно и учтиво посвједочио Булатовић, изјавом да су му Американци нудили да буде Мило Ђукановић, „само“ је било потребно да се окрене против заједнице са Србијом и својих пријатеља и сабораца, што је одбио, између осталог и због чињенице да му је било неприхватљиво да га америчке службе воле а Србија презире. Одбацио је зов тренутачног политичког прагматизма и одабрао доследност, лојалност, честитост и вјерност традиционалној Црној Гори, оно због чега је, између осталог, већинска Црна Гора и стала уз њега 5. октобра 1997. године, када је упркос огромним полугама моћи које су биле против његове опције, поразио у првом кругу предсједничких избора Мила Ђукановића. Чињеница је, да је Булатовић од почетка каријере био популарнији од Ђукановића.

У другом кругу догодила се највећа изборна крађа у историји Црне Горе (чувених 14 000 пресуда Вишег суда о накнадном упису у бирачки списак), на коју Запад није ћутао већ је најгласније подржао, и тиме усадио трајно и дубоко неповјерење у народу Црне Горе, до нивоа неповратног анимозитета.

До данас је остало много прича, много трагова за много људи у политици, да су због новца и привилегија били уз Мила (и он сам је на то имплицитно указивао у интервјуима на РТЦГ, говорећи о разочарењима појединим људима), и ниједна прича ни за једног човјека, да је због новца био уз Момира. То Булатовића и чини аутентичним представником оне Црне Горе чији су темељи чојство и јунаштво Марка Миљанова, и сврстава га међу најпоштеније људе које су наша Брда икада дала. А власт персонификована у Милу Ђукановићу, која биљежи своју тридесетогодишњицу владања, одавно већ производи друштво које зна цијену свачему, а вриједност ничему. Баш као и њихов врховни узор Мило Ђукановић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: