Подршка из краја

Пише: Илија Маловић

У Орвеловом роману 1984, један од обавезних обреда je ритуал под називом „два минута мржње” усмјерене према спољном непријатељу.

Држава на овај начин каналише социјалну фрустрацију широких слојева становништва према фиктивном агресору, преусмјеравајући је од реалних криваца за друштвене проблеме. Слична дистопија се креира и у црногорском медијском простору.

За ову сврху деценијама су служили црногорски интелектуалци, јавни радници и умјетници блиски владајућој партији. Власт је формирала своју приватну културну елиту за промовисање режимске идејне хегемоније, а увијек када би јој недостајало међународне легитимације позивала би у помоћ симпатизере из региона. Најагилнији међу професионалним апологетама режима су аналитичари и интелектуалци из Србије.

Од тренутка када су се грађани Црне Горе мирно али одлучно успротивили правном насиљу у виду Закона о слободи вјероисповијести, формирао се фронт активиста који су стали у одбрану црногорског режима. Својим дјеловањем ови интелектуалци додатно радикализују већ добољно затрован јавни говор у Црној Гори, ширећи страх од непријатеља демократије. Користе се превише пута употребљени термини попут: духови деведесетих, агресивни руски и српски утицај, повратак национализма, европске вриједности, што читавом њиховом ангажману даје одлике необјективности па и злонамјерности.

Овај својеврсни синдикат неолиберала чине већином интелектуалци хуманистичке оријентације без конкретног занимања и радног мјеста. Подсјећају на викенд ратнике који се мобилишу да на пар дана „помогну“ неку од страна у сукобу, да би се послије вратили пуних џепова и торби.

Улажу изузетан напор да државу Црну Гору одрже што је могуће дуже у глобалистичком формалину представљајући њен ауторитарни режим као безалтернативан не политичкој сцени. Охрабрују његове недемократске политичке праксе, подривају канале комуникације између власти и народа, подржавају злоупотребу државног апарата у циљу застрашивања и притиска на грађане.

Интелектуалне апологете не сносе никакав ризик због подршке црногорском ауторитарном лидеру и његовом вишедеценијском режиму. Не боје се да би могли бити политички кажњени због тога што у другој држави бране нешто против чега се у својој наводно боре. Они ни немају бираче, немају странке, немају ни политичку тежину. Чак и ако постоји нека партија коју представљају она не постоји због избора и политичког дјеловања кроз институције. Њихове партије су више фиктивне фирме које постоје због рачуна на које се уплаћују донације, а њихове титуле роба за политичку тржницу.

Постоји неколико главних мотива за њихову, најчешће само површну, заинтересованост за дешавања у Црној Гори. Наиме, падом црногорске власти ови активисти губе значајног и платежно способног клијента. Још од краја деведесетих, када је црногорској власти понестало идејног оквира унутар кога ће спроводити своју клептократску праксу владања, аналитичари, коментатори и охрабривачи из Србије имали су стални ангажман. Ово постаје нарочито битно када се узме у обзир да су се главни инострани финансијери или повукли из Србије или су значајно смањили фондове за спонзорисање грантова.

Иначе, спољни финансијери неолиберала послују по моделу тржишне конкуренције. Ово подразумијева да сваки од активиста мора својим радом да убиједи послодавца да му је управо он потребан и да постоји разлог за даље финансирање. Свако мора да пронађе себи посао, што у овом конкретном случају значи – друштвени проблем кога треба решавати или антидемократски покрет против кога се треба борити. Тренутно се у  мирним литијама препознаје фашизам, расизам, па чак и тероризам. Црна Гора постаје полигон за њихово политичко експериментисање, без икакве свијести и обзира према последицама таквог ангажмана као што су: заоштравање сукоба, неповјерење и непостојање дијалога.

Осећај припадности друштвеној елити, такође, спаја монтенегринску власт и неолибералну интелигенцију. Они су у сопственим очима људи са елитним мишљењем и идејама. Амерички социолог Чарлс Рајт Милс је овај феномен звао „узајамно повезани директоријуми“ разних елита. Наиме, солидарност се најбрже развија међу појединцима који једни друге доживљавају као важне људе.

Још ако се нађу и истим друштвеним околностима, између њихових интереса се ствара структурна идентичност. Црногорски властодршци су успјели да већину својих одлука донесу мимо консултација са народом, патерналистички намећући своју вољу. Цивилизатори из Србије би да уређују сјећања и вриједности, пошто се доживљавају квалитенијим од обичних грађана.

Коначно, подржавањем црногорског режима ова група јасно показује за какву се државу залаже и каквом пожељном друштву тежи. Садашња Црна Гора није никакав инцидент у коме су се неолиберални принципи извргли у терор. Напротив, терор је њихов циљ и њихово коначно исходиште. Приватна држава крајњег монопола у свим друштвеним сферама, демократија сведена на клијентелизам, невладин сектор под контролом страних амбасада, хумани принципи упрегнути у промоцију НАТО милитаризма. За промотере вриједности „цивилизованог друштва“ идеалан лидер није неко ко превише мари за дијалог, процедуру или компромис, већ онај који се не обазир на законе и уставе, фалсификује изборе, мијења цивилизацијске смјерове.

Нигдје као на примјеру подршке режиму у Подгорици грађанисти нису показали толико контрадикторности између ријечи и дјела. Вођени својом похлепом и идеолошким фанатизмом не схватају да компромитују демократске идеале у очима значајног броја грађана. Црној Гори као и Србији неопходан је одмор од ауторитарних начина владања, као и од њихових интелектуалних оправдавача који не крију своје претензијe да патерналистички диктирају критеријуме за нормално, праведно и пристојно.

Извор: Дан

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: