Поема „Када пливаш“ Растка Шејића промовисана у порти цркве Светог Николе у Котору

Српско пјевачко друштво (СПД) Јединство (1839) Котор синоћ је у порти Цркве Св. Николе имало част да промовише поему „Када пливаш“ истакнутог документарног редитеља и новинара Растка Шејића.

Шејић, умјетник различитих талената, с дугогодишњим ангажманом у друштвеним и умјетничким сферама, кроз метафоричну поему „Када пливаш”, коју су издали ИК Прометеј Нови Сад, Матица Боке и Удружење „Шта хоћеш“, преноси своју дубоку повезаност с Боком.

Након успјешних промоција одржаних у десет градова региона о поеми су синоћ поред аутора говорили: Драган Ђурчић, почасни члан и дугогодишњи секретар СПД „Јединство“, Исидора Лазаревић Миливојевић, професор француског језика и књижевности и Љиљана Чолан, професор српског језика и књижевности, која је казала да Шејић у својој поеми изражава своју огромну осјећајност.

“Та осјећајност је нешто што је мене на неки начин натјерало да, када сам добила књигу, а добила сам је, не случајно на Петовдан ове године, кренем да промишљам о томе што море значи за нас који смо овд‌је приморци, а шта море значи за оне који долазе с времена на вријеме и који море почињу да осјећају као један посебан завичај, као једну посебну врсту слободе бића“, казала је Чолан, подсјећајући да је и Милош Црњански рекао да је завичај тамо гд‌је нам се биће осјећа слободно, те да је за Растка Шејића то управо Бока.

Поема је, наставља даље, написана као неки вид дијалога између онога ко пише, ко ствара и онога ко чита промишља и ствара неку своју нову врсту пјесме, градећи неки свој свијет осјећајности.

„Расткова поема нема знакове интерпункције. Написана је у ритму дисања док пливамо“, казала је Чолан, додавши како није исто пливати у мору или у некој од слатких вода.

Истиче да многа питања могу остати без одговора ако активно не кренемо да учествујемо, односно не пливамо кроз живот који нам је дат.

„Одговоре сам добила огледајући се у Растковим стиховима, али и позивајући са на своје властито искуство пливања у мору, метафорично пливања у животном али и у читалачком искуству. Помогло ми је и ово лице у којем је написана поема. Друго лице једнине, једно ти које може бити и ми, када се споје лирски субјекат и читалац“, казала је Чолан, осврнувши се овом приликом кратко и на књижевност 19. вијека (када се писци питају какав је то свијет), а затим и 20. вијека са свим своји ратовима, чија се суровост осјетила и у књижевности која се сада пита, не више какав је то свијет, већ који је то свијет у којем живимо, гд‌је смо то ми и како у свему томе да се снађемо, да пливамо.

Истиче да Растко не одустаје, „па његов човјек дубоке осјећајности постаје борац који се бори са неправдом око себе (у складу са одликама поеме која посједује лирске, драмске и епске елементе).

Почасни члан и дугогодишњи секретар СПД „Јединство“, Драган Ђурчић, казао је да је лијепо било синоћ чути лијепе ријечи и да се читајући књигу пронашао у многим стварима.

„Аутор Растко Шејић је ушао у наш живот 2018. када смо чули да ће се у Котору снимати серијал „На веслу прича“. За Растка Шејића „Јединство“ је везано, не само јер смо госпођа Исидора Лазаревић Миливојевић и ја, учесници серијала, већ што је он био наратор. Битно је што је након тога дошло до неколико снимања наших хорова, а имамо д‌јечији, омладински и мјешовити. Затим је снимљена наша химна, као и провокативан серијал „Бока поморска“, значајан за Боку и све Бокеље, који још није завршен, али гд‌је су многи сазнали која је била моћ Боке, међутим не и ко је уништио ту моћ, па жељно очекујем да се и то деси. Растко у сваком случају хвала за ову књигу, хвала за сарадњу са „Јединством“, рекао је између осталог Ђурчић, назначивши да су сви догађаји у 2024. када наше Пјевачко друштво слави 185 година постојања, па и вечерашњи, везани управо за овај јубилеј.

Сјећајући се искуства са Растком Шејићем приликом снимања серијала о Боки „На веслу прича“, Исидора Лазаревић Миливојевић је казала да се поемом „Када пливаш“ одмах „конектовала” и то врло једноставно и са осјећајношћу.

„Растко је неко ко не воли било какву сувишност, додатна уљепшавања. Када сам веслала од Столива ка Госпи од Шкрпјела питао ме да испричам причу, уколико дође до потонућа, која би могла да послужи као сјеме онима који долазе иза нас“, казала је Лазаревић Миливојевић, рекавши како је тада настала прича „Извор свевремености“.

Истиче да Растко плива у том извору свевремености веома будно, изоштрених чула.

„Он је у њему и у потпуном сагласју са њим, јер када пливаш ти јеси дио свеукупне љепоте постојања. Аутосагласје и суживот назива потпуним миром и припадношћу природи. То је онај пулс живота којим се дише, којим буквално дише Расткова поезија, од самог почетка када пливаш до оног када изрониш. Ту не престаје дисање. Оно се претача поново у живот којим течете када затворите ову књигу, јер све слике које Растко доноси, између када пливаш и када изрониш, су врло живе. Нит им није пресјечена. У њима је управо уткана она порука, питање које је он мени упутио „што ако буде потонуће“, казала је између осталог Лазаревић Миливојевић, закључивши како смо заборавили „малог“ човјека и све оно што је скромно те да је данас онако канибалски „човјек, човјеку, човјек“.

С друге стране Растко проповиједа птицама братство и плива са јатом рибица јер им није храна него члан.

Аутор поеме “Када пливаш”, Растко Шејић, казао је да се ствари не раде да би се урадиле и да је много мистификације око стваралаштва па тиме и око „писања приче коју си просто морао да запишеш у тренутку“.

Осврћући се на период снимања истиче како је “то просто једно ратно стање уз неки супер бенд са којим се ради”.

“Направили смо неких 102 епизоде „На веслу прича“ које су биле на РТС-у и 11 епизода серије „Бока поморска“ које су биле на ТВЦГ. Мислим да смо испричали једну дивну причу. Овд‌је видим још једног дивног саговорника који је учествовао у томе и наравно и Немању и мислим да смо негд‌је своји. Овд‌је ја нисам неко ко је свратио у неки страни крај него је ово овд‌је више моја црква него било која друга у коју сам ушао у неком другом крају“, казао је Шејић.

Истиче како је важна атмосфера града и храма који дишу на начин да потичу нечије потребе за стваралаштвом или начином тумачења.

„То је права побједа и разлог зашто је дијалог најврједнији на свијету“, казао је Шејић подсјетивши да смо генерација која свједочи паду Берлинског зида али и његовом поновном дизању.

Модерни човјек, наставља даље, живи у сталној „трзавици“ да стигне свој реп и да буде задовољан када то уради, а затим и да падне мртав пошто је завршио свој посао „што је потпуна лудост“.

„То је опет везано само за наш пристанак да на тај начин третирамо и своје вријеме и вријеме овога свијета, да будемо дио тог тока по сваку цијену. Зато морам да кажем да је у великој мјери Бока избјеглиштво. Мени лично Бока је избјеглиштво и та три мјесеца су једно годишње доба када будем овд‌је. То вријеме је потпуни “стоп” и могућност потпуно другачијег функционисања, избјеглиштво из различитих забрана и немогућности и оног што меље. Овд‌је постоји тај израз „полако“, подсјетио је Шејић, додавши да је његова књига, која је Которанима синоћ представљена у порти цркве Св. Николе, настала и из жеље да се након трогодишњег рада на поменутим серијалима „промијени филм“.

Кроз ову геопоетску књигу Шејић ствара сакрални ритуал пливања као пут ка хармонији са природом и самим собом, истовремено живо дочаравајући транзиционе и менталитетске изазове, тоном „меланхоличног активисте“ и „талентованог пливача“, како је то критика назвала. Према тумачењима поема се може читати и као потпуна метафора за животне буре, али и као „упутство за одлазак на море“.

Илустрације академског сликара Зорана Мујбеговића у детаљу и сведеностивињета употпуњују доживљај пјесама.

Одломке из поеме “Када пливаш” читали су Елена Симовић, ученица трећег разреда Гимназије Котор, а музичку пратњу креирао Никола Вукшић, члан хора „СПД Јединство“.

(СПЦО Котор)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: