Поезија Милоша Црњанског

Jубилеј какав је 120 година од рођења Милоша Црњанског, речено је на конференцији за новинаре на Филолошком факултету у Београду, представља добар повод за нова систематска преиспитивања и расветљења његовог, већ одавно класичног дела модерне српске књижевности. О међународном научном скупу: „Милош Црњански: Поезија и коментари”, који је посвећен искључиво поезији великог српског лиричара (одржава се од 4. до 6. децембра), у Београду и Новом Саду, у оквиру пројекта „Смена поетичких парадигми у српској књижевности двадесетог века: национални и европски контекст”, говорили су Александра Вранеш, декан Филолошког факултета, уредници скупа: Јован Делић, руководилац пројекта, и Драган Хамовић. Скуп организују Институт за књижевност и уметност, београдски Филолошки факултет и Матица српска из Новог Сада.

За скуп и будући зборник, истакао је Јован Делић, радове је пријавило педесетак истраживача из Србије, Црне Горе, Хрватске, Републике Српске, као и слависти са научних установа из Сједињених Америчких Држава, Велике Британије, Немачке, Италије, Француске, Украјине и Пољске. Зборник радова: „Милош Црњански: Поезија и коментари” требало би да се појави током наредне године, као треће колективно дело о књижевном делу Милоша Црњанског у полувековној историји Института за књижевност и уметност.

Премда је Црњански остварен у различитим жанровима, чије је границе, као авангардист, непрестано померао, нагласио је Драган Хамовић, поезија је област у којој је најпре стекао име и статус књижевног превратника. „Лирика Итаке”(1919) била је међу првим оглашењима нове песничке генерације, изашле из страхота Првог светског рата. Текстови „Објашњење Суматре” (1920) и „За слободни стих” (1922), незаобилазни су за разумевање књижевно-историјског контекста у којем је Црњански био један од главних актера. У светлу нових сазнања о поезији авангарде, потребно је вишестрано проучити ову најбурнију и најдалекосежнију смену опште поетичке парадигме у српској књижевности. Неизбежно је изнова управити истраживања на питање односа према претходној епохи „златног доба српског песништва”, према експлицитно-поетичким исказима самог Црњанског и истакнутих савременика „модернистичког” таласа, као и према ширем контексту европског авангардизма.

Црњански је, после „Лирике Итаке”, додао је Хамовић, тежиште свога писања пренео на прозу, прожету препознатљивим и непоновљивим лирским чиниоцем, али су његова потоња спорадична лирска остварења, по правилу, имала статус књижевног догађаја, а значила су и померања у развојном путу његове лирске поетике, у смеру поставангардних одлика. Поеме „Стражилово” (1921) и „Сербиа” (1925), као и круг песама у периодици објављених двадесетих година, представљају посебну интерпретативну мету, прелазну фазу између дубинског радикализма „Лирике Итаке” и позне лирске синтезе коју оличава поема „Ламент над Београдом” (1956).

Научни скуп се отвара у среду, на Филолошком факултету, у четвртак се расправа наставља у Институту за књижевност и уметност, а у петак је завршни део скупа у Матици Српској, у Новом Саду.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: