Погибија Радојице Никчевића

Пише: Чтец и химнограф Блажо Љ. Даниловић

 

У Стубици код града Никшића

У јуначко племе Никчевића

Ђе оружје сијева горштачко

У витешко племе Пјешивачко

Родила је поносита мајка

Див сокола витеза јунака

Да се може поносити с њиме

Радојица дадоше му име

Дани иду године пролазе

А времена све тежа долазе

Она љуља чедо у бешици

На бијелој кули у Стубици

Па му мајка поносито пјева

О борбама вила и змајева

Ђе се рађу сиви соколови

И ђе лете крсташи орлови

Ђе се легу присојкиње гује

Да дијете упије и чује

Да је рођен у страшном времену

У честитом браству и племену

Витешког је сина одгојила

И мајчинском млјеком задојила

Па постигне све часне врлине

Кад у младе бијаше године

У вријеме јада и несреће

Ником тада лако бити неће

Па је и он мора искусити

Ко и други момци знаменити

Шта све живот са собом доноси

Какве муке и страву проноси

А кад вријеме од невоље дође

Краљ Никола на пут црни пође

И напусти ломну Црну Гору

Па у томе ратноме вихору

Почео се народ да с дијели

Те пакао настаде цијели

Он уз многе људе гласовите

Пошао је тада у комите

С браћом својом подржку је давао

Ђе се бори љуто и крваво

И сви они који краља воле

Бијаше им до старог Николе

Много стало јер су добро знали

Сви заклетву да су њему дали

Да га од њих нико издат неће

Докле буде крста и свијеће

Али како држати се тога

Када краља Николу првога

Ни рођена ђеца не

слушају

Црногорци оружје кушају

А краљ жали како њему није

Погинути сред те погибије

Него зло се велико догоди

Пушчано га зрно не погоди

Но му тако бјеше одређено

Те му не би од Бога суђено

Па отиде преко сињег мора

Из кршнијех црногорских гора

Вихори су ратни донијели

Те се цио народ подијели

Радојица у Стубици чека

И заклетву држи што је река

Да се народ међу се не бије

Да не буде више трагедије

Много пута мога платит главом

Комитујућу боју крвавом

У кршеве и густе омаре

Куда шарке змије господаре

Па најпосле пође пут Гајете

Да Николу господара срете

И да ратне планове му каже

Куд четују и кудије страже

И да свога господара врну

У врлеетну силну Гору Црну

А он збори Господа ми Бога

Издат нећу Николу првога

За сва блага овога свијета

Не треба нам мржња и освета

Нити распра да се земљом шири

Него народ треба да се мири

Да поново доведемо краља

Добро знамо колико је ваља

Па заједно с унуком да влада

Из Цетиња престонога града

Нека љуцки подијеле славу

Ђе да унук ђеду смакне главу

Ил да унук погине од ђеда

То се мени вјеровати не да

То Никчевић збори Радојица

Мили су му они обојица

И ако је мука и омраза

Он до части држи и образа

Али зло га и несрећа срете

Кад воз један са групом пресрете

Ђе бијаху Србски официри

Па крв земљом поче да се шири

Он са Ивом у гору утече

Јер му бјеше од живота прече

Да испуни дато обећање

Па остави кућу и имање

И започе чету предводити

Ал’ ту зањ га неће добро бити

Живи неће да се тад предају

Но смрт страшну у очи гледају

Али су се морали предати

Ил Стубица главама да плати

Те пошто је предати се мора

Зеничког је допао затвора

Дани иду вријеме пролази

Али њему напамет долази

За све да се дуг крвави плаћа

да не гину Никчевићи браћа

Присећа са кад је у Стубици

Ђе скупљени бјеху браственици

Заклиња их да с не узимају

И никога да не нападају

Па их спаси од мука и јада

Те жив нико тада не пострада

Тих тамничких мученијех љета

Тамница га саломила је клета

Али није срце у јунака

Но се мука претрпјела свака

Ту је кажу гусле направио

Александру краљу оправио

На њих карта велике Србије

Алаксандар краљ тад хтио није

Да остави живот у тамницу

Помилова одмах Радојицу

Из тамнице када је изаша

Опет мука и несрећа наша

Не даде му с миром одморити

Нестадоше из горе комити

Али земља мора да се брани

Нападају Њемци Талијани

А он моли да с нико не бије

Него да их спаси погибије

Ту велико дјело учинише

Те Стубицу огњем не спалише

Он ту срета огњенога змаја

Пуковника Станишића Баја

Мајка дична Баја Станишића

Из куће је била Никчевића

Па је Бајо Радојицу знао

И бораца чету му је дао

Он јуначки Стубицу одбрани

Да палили не би Талијани

Те се тако некако примири

Ал’ зли вјетар са свих страна пири

Четрдесет и друге године

Свуд злодјела партизани чине

А он оде гласовитом змају

Пут Острва к Станишићу Бају

Март је мјесец шести кажу био

Када га је Бајо поставио

За војводу у кршну Стубицу

Али муке муче Радојицу

Јер поново на двије су стране

Једни краља и крст часни бране

Други бјеху чланови партије

Што им ништа свето било није

Војвода се кроз Стубицу креће

Не да ником да тули свијеће

Своје брани туђе не отима

Па бијаше мира међу свима

Ал’ зло ово никако да прође

Но дан црни мораће да дође

Да овога горскога хајдука

Снађе тешка невоља и мука

Кад на Бршну с дружином је био

Партизански одред навалио

А њих много на броју не бјеше

Док гаврани вијест донијеше

Да их чује цијела Стубица

Ђе војвода паде Радојица

Чудна личност из свога времена

Пјешивачког узорног племена

Уз два краља који се борио

И није се ником покорио

Нити јаде и мржњу хранио

Него своје чува и бранио

Заклињао своје браственике

Да чувају слободе меднике

Међу собом да с не узимају

Туђа добра да не отимају

Каква му је погибија била

Може казат са Будоша вила

У Бршну се с одредом сусрио

Јер је поша пут Острога био

Па ту паде марта десетога

Би му тако суђено од Бога

Са четрнаест храбрих соколића

И неколико браће Никчевића

Ту и славног четничког војводу

Што је чува образ своме роду

Не дадоше тијело његово

Што разнесе пушчано олово

Да с сахрани достојно човјека

А Стубица часна залелека

А њега су бацили у јаму

Ти зликовци који воле таму

Онда једног јесењега дана

Глас се зачу злогласнога врана

Па по томе трагу крвавоме

Тјело славном војводи овоме

Пронашли су у јаму бачено

Тако бјеше од Бога суђено

Душу своју правдом је хранио

Два је краља чува и бранио

Па најпосле тијелом одмара

Крај Стубичке цркве и олтара

О витеже Пјешивачких гора

Од црвеног што страда злотвора

Сада мирно спавај по прилици

Ђе и твоји часни племеници

Ти си правду на земљи ширио

И два Србска владара мирио

Да ђед воли унука својега

А он штити и да ђеда не да

Да им име не покрије тама

Сад мир вјечни влада међу вама

О витеже краја Стубичкога

Нек те чува рука Христа Бога

Да почиваш заслужено часно

Јер си знао праведно и јасно

Положити живот за слободу

Вјеран своме милом Србском роду

И док гора у Стубици листа

Име твоје нек свијетло блиста

Нека ти је част и вјечна слава

Јер је твоја принешена глава

Као жртва на олтар слободе

Дико људска и гласити роде

 

Чтец и химнограф Блажо Љ Даниловић

(Аутор је чтец древног храма Светих првоврховних Апостола Петра и Павла у Никшићу, теолог Српске православне цркве, химнограф и српски народни епски пјесник)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: