Поглавник се стиди мојковачке битке!

Пише: Српски гуслар Јован Лакићевић

Моја добра мајка Новка, Радовића одива из Мораче,  kад би се озбиљно  наљутила због  мојих честих несташлука у млађим данима, никад не би рекла „неваљалче“, или „магарче“,  већ, пријекорно: „Ајде, друже свога друштва“.

Сјетио сам се овог „педагошког“ наука из завичаја, када сам чуо изјаву Поглавника, поводом усвајања закона о истополним браковима, коју је изрекао не без поноса:  „Ово је корак ка друштву најразвијенијих демократија свијета…“  Монтенегро је, ето, бар по нечему, постао „друг свога друштва“!

Овдје су асоцијације сваковрсне. Прва је, рецимо, „Чега се паметан стиди, тиме се онај други поноси“, па: „Је ли ово она традиционална Црна Гора? Је ли ово њена судбина?“ Па зар баш морамо да испунимо сваки хир глобалиста-сатаниста да би смо (какве ли среће!) постали  налик њима? Ту је и канализација, као таква, такође неизбјежна асоцијација…

Но, било како било, ту смо гдје смо, и требаће нам много времена и сваковрсних напора да се вратимо себи!

Овај текст, међутим, пишем другим поводом.  Због једне друге изјаве Поглавника, која није била егзалтирана као ова потоња.

„Стидим се Мојковачке битке!“ рећи ће  коју годину раније, овај исти Поглавник, ваљда  у прилог „поништавању“ Подгоричке скупштине, коју је њихов идеолог, вођа и учитељ Секула, на исти начин већ био „поништио“ за Петров дан 1941., али то његови кривомозги следбеници, изгледа, нијесу знали!  Џабе су кречили!

Ова изјава ће, међутим, бити веома брзо избрисана из  новинских извјештаја, јер је неко из окружења Поглавника  вјероватно  запазио да би могла да направи дар-мар у бирачком тијелу сјеверне Црне Горе коју је „покривао“ прослављени Источни одред сердара и  војсковође Јанка Вукотића. А шта је говорник хтио да каже,  тешко да би и сам могао да се сјети!( Да ли?)  Ја сам је запамтио, као да је, у најмању руку Сократова. Далеко било… Ваљда због тога што јој по бестијалности нема равне!

Овај се стиди онога са чим се сво Српство поноси! Но, ту ипак има неке логике: ако  је ријешио да, по  диктату својих западних ментора, објави рат и Српству и Православљу, ваљда треба пљунути на све што је најсветије у њиховој историји. А ту свакако спада и Мојковачка битка. Односно, Мојковачка операција, која је трајала 93 дана, од Гласинца, преко Вишеграда, до Јавора и Лепенца, и која је, заправо,  значила спас лијевом крилу српске војске од пресијецања одступнице и уништења.

И, најзад,тродневна битка у Мојковачким горама, за Божић 1916. године., која, практично, војнички није ништа одлучивала, али је била, како ми рече мој познаник Добрица  Ћосић једне прилике  у Морачком  манастиру, битка за понос, част и славу црногорског оружја!   И управо је по тој, наизглед узалудности – јединствена! Мало ли је!

„Црногорац на Мојковцу царске силе задржава, а његово све пропало, и слобода и држава…“ Па још од Хаџи-Радована: „Али војска црногорска гине, а не даду преко земље њине да Њемачка прође трчимице, без велике, грдне касапнице…“ Ако се мора у ропство, нека нас бар запамте. Да остане спомен неким будућим покољењима…

И Мојковачка операција и Мојковачка битка ући ће, по својој беспримјерној јединствености, баш као и Мишићева Колубарска битка, у све значајније војне енциклопедије свијета. Доиста, има Поглавник чега да се стиди… Да се због  Мојковца постидио неко од његових новопечених пријатеља с друге стране ровова, чији су преци били масовно присутни и у овој швапској булументи, ( а можда чекају нову прилику?) било би – до јадне душе.  Овако…

И, кад смо већ код сјећања: нема никакве сумње да је Мојковачка битка – јединствен и најљепши споменик братске љубави и братске жртве у историји српског народа!

У посвети палим јунацима Источног одреда, од Гласинца до Мојковца, пјесник Радован Бећировић, рећи ће: “Крв ће ваша, докле Сунце грије, чуват’ образ српске историје!“ Па опет, на другом мјесту: „Благо вама, мојковачке  горе, са вама се Црногорци зоре, сви се Срби са вама поносе и славу вам свијетом проносе!“

Прочитајте ЈОШ:

Богу нико није отео свијет

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: