Поглед искоса: Шобајићеве „Сублимације“

Узор као умјетник који цијени традицију и као стваралац отворен за најновије Милош Шобајић (1944-2021) и постхумно привлачи велику пажњу са првом изложбом у Београду у Галерији Дома Војске Србије, насловљеном „Сублимације“. За ту изложбу веома је заслужна његова посљедња супруга Маја Искјердо, која настоји да у Београду отвори музеј тог умјетника.

Са њим поново Србија има свјетског јуметника који је у много чему испред времена и он је сада уз Марину Абрамовић најцењенији наш стваралац у свијету. Тим је прије била гнусна кампања која се у више бројева листа „Политика“ водила против њега. Наши водећи али спрам Шобајића у свету непостојећи представници домаће постконцептуалне сцене у исконструисаној полемици покушали су да оспоре његов рад. Снага и изазовност његовог опуса не само да надилазе локално већ и поделу на традиционално и авангардно, пишу Новости.

Занимљиво је у том смислу и како Шобајић промишља савремену српску ликовну сцену.

Каже да се подијелила на десницу и левицу, на конзервативне сликаре чији реализам и традиционализам јесу својеврсни кич и на поставангардне концептуалисте који се због наводног напретка баве бесмисленим експериментима. Шобајић каже да умјетност не служи за чулно уживање већ за буђење свести, ликовно дело је филозофско и треба да остави утисак на посматрача, да га раздрма, натера да се замисли а не да га разоноди. Чврсто утемељен у ликовном а не у ширем појму визуелног, спреман на уступке осим да изда сликарство Шобајић налази да је права умјетност у средишту између крајности, као и да је сасвим потиснута. Не наводи ко би био у тој златној средини, који су то уметници који могу да препороде савремену умјетност. Може се у том смислу помишљати на Балшу Рајчевића, Александра Ђурића, Ратка Вулановића или Александра Цветковића. Нико, међутим, код нас заиста не може да се нађе и одржи на размеђи свјетова и идеологија а да буде довољно снажан и свијету интересантан. Све је мање-више већ виђено на свјетској сцени и само је Шобајићу после медиалних харизмата успело шире да заинтересује јавност. Он је националан на начин који су налагали Велмар Јанковић и Драгош Калајић, као Србин је европски син и космополита, али штити прије свега своје племе и насљеђе. О томе је добро сведочио недавни позив овом умјетнику да у једном од већих римских музеја својим радовима обележи прославу хиљадуседамстоте годишњице Миланског едикта. У питању је невероватан успјех за умјетника који се ангажовао на нашој страни приликом бомбардовања Србије 1999. године и кога бије глас да је био миљеник предемократског режима. Ако код нас постоје умјетници из златног, идеалног модернистичког средишта, за њих није заинтересована западна сцена. Шобајић је усамљени али блистави пример своје тезе. Само је њему и његовој ураганској уметности успело да збрише поделе и ограничења и да постане један од водећих умјетника на посусталој свјетској сцени.

Извор: Новости

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: