Поглед на море је питање националног поноса

Никола Маловић, српски писац из Боке Которске, добитник 10 књижевних награда, један од оснивача Групе П-70, колумниста Недељника од 2012. – објавио је књигу „Бока Которска и Србија“ (Књига комерц), с рецензентским потписом Вељка Лалића. Књига нам из до сада непознатог угла дочарава боје, укусе, мирисе, али и геополитичке слике Медитерана.

Школовани сте писац. Који вам узвик у књижевности узбуркава крв у венама?

Ваљда је то крик среће Ксенофонтових војника: Море! Море! Али бих ја, као Приморац од врсте која хвали море но се држи краја, једнако узвикнуо као и Колумбови морнари: Земља! Земља!

Шта то ново доноси ваша нова књига а да нисмо опазили већ у респектабилном броју од преко 250 колумни Светионик?

Доноси концепт по коме је недопустиво да Србија нема излаз на море. И по први пут доноси синтагму Бока Которска и Србија, јер смо до сада увијек имали Србију и Црну Гору, Црну Гору и Боку Которску, али никада оно што такође јесте органски спој: Боку Которску и Србију.

Читамо да је Бока нелегално припојена Црној Гори пре 75 година, и да се Бока директно ујединила са Србијом 1918?

То прво ваља подвући, да. Потом сазнајемо која су то баш сва мора и које су све земље без мора. Даље – да је први Србин који је опловио свијет био Бокељ, да је највећи познавалац Магелановог мореуза био Бокељ, да је први православац – витез Малтешког реда био Бокељ, да се први српски ратни брод звао „Србија“ и да је имао Бокеља за првог капетана…

Сазнајемо како је то живјети на мору, како је љети, како је зими, како је Иву Андрићу било у Херцег Новом. Читамо о острвима и ртовима, о чудесном путу зачина, јеловнику Бокешке кужине, о обалном говору пуном романизама, о томе како старосједиоци доживљавају туристе.

Читамо и да Црна Гора према Боки гаји колонијалну свест и да је Бока једина географија у којој Срби и даље живе уз море?

Да, то би могла да буде једна од тематских дефиниција овога либра.

Утичете ли на нову стварност Црне Горе вашим интензивним текстовима с веома ретке позиције неког ко на свет гледа с нулте надморске висине?

Свакако опомињем. Нова су времена, и почесто онај ко стоји на нултој надморској, који је у контакту с људима из цијелог свијета на дневном нивоу, боље види него онај ко на брду ак и даље стално стоји.

Како се писац, рођени Которанин а Херцегновљанин, омиљен у Београду и на Приморју, осећа данас у Боки Которској?

Једанаеста сам генерација оних чије су се очи обојадисале у плаво од чуда када су 1694. видјеле море. Чиним све што Андрић у Херцег Новом није: пишем упркос огромној плавој сили која стално на себе жели да скрене пажњу.

Зашто је питање погледа на море питање националног поноса?

Зато што је у праву била Љубица Арсић када је у роману „Икона“ казала: „Земља без мора ништа не вреди“. Као да је наслућивала… Јер, имати поглед на море у државном смислу није само ствар симболичког карактера. Имати поглед на море питање је националног поноса.

Ја имам море у оку сваког дана. Али све моје земље немају.

Извор: Недељник

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: