Поглед у ком се огледала смрт

Пише Мишо Вујовић

„Дрино, водо, још једно стољеће Србин воде с’ тебе пити неће.
Нити пити, нити руке прати, људске ће се кости призирати”!
Радован Бећировић Требјешки

Данас, десетог јуна, навршило се четврт века од погибије Ранка Елеза – Зика, ратног репортера, дописника Срне из Фоче, једног од ретких локалних новинара – извештача са првих линија фронта. У рову код Оглечева, места између Чајнича и Горажда, пола сата након што је настала ова фотографија на којој је његов празан поглед слутио несрећу, Зико, погођен из снајпера, заувек је склопио очи.
Упознали смо се у Миљевини код Фоче у пролеће 1992. године. Лудило тек почиње да се назире кроз отворене прозоре мржње.
К’о тмурни облаци када најављују кишу или бујични потоци поплаву, то пролеће носило је несрећу с’мирисом устајале крви. Оне осветничке, одстајале у чаши, о којој пише Марко Миљанов у „Примјерима чојства и јунаштва”. У ратовима где ратују људи изникли из једног корена, верски подељеног, где ендемска мржња према сведоцима превере господари свешћу оних са којима се „спрдају браћа и душмани”, било је свега, али најмање тих светлих примера отмености и витештва.
„Увек смо се на овим просторима тукли у присуству трећег и јачег”, написао је покојни Зоран Богавац. Те туђе рачуне у 20. веку главама су плаћали Срби, десетковани у два светска рата. Вера у браћу другог верског закона опустошила је не само Козару и западну Босну, одакле је пуњен Јасеновац, већ и горње Подриње, у ком је српски живаљ преостао захваљујући четницима Павла Ђуришића, што историја и данас прећуткује, сли српски живаљ памти. Свака породица носила је крваве ожиљке покланих предака и угашених огњишта. Али народ велике историје, настале на милионским жртвама, није смео допустити да у потоњем рату појединци упрљају ту борбу која се сводила на само две речи:
опстати или нестати.
Та појединачна недела, упакована у амбалажу великих лажи, постала су „масовни злочини” народа који једино није смео дозволити да му се понови Други светски рат, крваве Дрине и живе јаме! Мада су и једни и други носили болне ожиљке из минулог рата.
„Овде ће букнути велики пожар”, рекао ми је тихо Зико, човек који је својом смиреношћу одударао од већине захваћене еуфоричном страшћу обрачуна са одбеглом браћом.
Те ноћи дуго смо причали о догађајима у овим крајевима који су се збили током Другог светског рата, о лажном братству и јединству које у Фочи никада није заживело, о масовним ликвидацијама Срба од стране Ханџар дивизије, о одмазди црногорских четника над муслиманима, о јами Понор за коју сам тада први пут чуо…
„Наставак оног рата је почео у Сарајеву, убиством Николе Гардовића на Баш чаршији, првог марта. Ја сам студирао и живео у Сарајеву. То више није град који се радовао животу, отворен за све. Сарајево су посељачили Санџаклије и неки мени непознат свет, острашћен и агресиван”,  сетно, без страсти, још мање мржње, говорио је Зико.
Касније су нам се ратни путеви, у више наврата, укрштали. Моја ратна сабраћа, Жикица Јовановић и Раде Бошњак, врсни фоторепортери, својим оштрим оком забележили су много потресних догађаја. Фотографија на којој Зико стоји поред мене док прегледам своју репортажу, послату претходног дана „Експресу”, снимио је Раде Бошњак у Чајничу, непун сат пре Зикове смрти.
Зико се тог четвртка вратио из Миљевине, са сахране стрицу, погинулом у окршају са муслиманима негде на Бјелашници. Био је тужан и потиштен, празног погледа, али не без енергије. За суботу је заказао веридбу. Мајци је на растанку рекао:

„Тркнућу до Чајнича, да направим извештај и враћем се сутра кући”. Испартила га је са слутњом, немоћна да спречи његов одлазак.  Журило му се да се тог дана нађе са својим Фочацима, са којима је стизао од Дрине до Јахорине и Игмана. Сви су га волели. Посебно Брана Ћосовић, командант јединице састављене већином од урбаних момака, већ прекањених у многим окршајима. Ћоса је уочи рата стигао из Париза да брани свој град. Крупан, плавоок, витак, у маскирном комбинезону, с’ мало накривљеном беретком, продорног погледа, с’ командом „За мном!”, уживао је велико поштовање својих сабораца. Зико је тог дана пошао ка његовој јединици.
„Погинуо је на два метра од мене”, хватајући се за главу, рекао ми је следећег дана Ћоса.

„Зико се, пред полазак, негде задржао и умало није закаснио. Камион је већ био у брзини, он је дотрчао, убацио ранац и док се возило кретало, ускочио на каросерију”, каже Раде.
Растали смо се, уверени да ћемо увече, као и претходних ноћи, разменити информације уз неку „мученицу”, меку, какву су пекли у тим крајевима.
Зико и Раде отишли су лево према Меденој главици и Потркуши. Ја преко Козаре према Дубишту и Дрини. На Козари набасах на покојног Лакија, команданта артиљерије Херцеговачког корпуса.
„Немој да објавиш ону фотографију са шубаром и кокардом, има тата у гробу да ми се преврне”, смејући се, рекаоми је пуковник Лакићевић, ког су словослагачи, грешком, у једном од мојих текстова, ословили са Јездимир Васиљевић.
„Где да ме замените са тим хоштаплером, а куче нема зашта да ме ухвати”, прекоравао ме је Лаки сваке вечери у Чајничу.
Коначили смо у стану сестара Цвијетић из Лазаревца, Лаки, Раде, пуковник Новица Гушић, ратна громада, командант Невесињске бригаде, и ја.
Говорио сам у шали
„Два плус два. Два пролупала репортера и два сенилна пуковника”.
Лаки је остао на Козари, ја сам са Гулетом кренуо према Дрини. Тај десети јун обележили су снајпери и спорадична размена ватре десно према уласку у Горажде.
Раде и Зико стигли су у тренутку упада Ћосине јединице у ровове Армије БиХ. Раде је фотографисао један од тих уређених траншеа у ком се, вероватно, налазила команда муслиманске јединице.
„Зоран Радовић је, пуцајући, викнуо: ‚Лезите, гађају нас снајперима!’. Пао сам на леђа. Зико је пао иза мене. Један од бораца је повикао: ‚Погибе новинар!’. Док су га стваљали на носила, склапао је очи. Малокалибарски метак га је погодио испод пазуха и изашао изнад кука. Пуковник Маљковић ме је нетремице гледао. Ово је био твој метак, рекао ми је. Ти си га, тако крупан, скоро заклонио, али изгледа смрт бира јединце”, и данас се с’ емоцијама присећа Зикове смрти Раде Бошњак, громада од човека, фоторепортер чији се објектив завлачио тамо где ни помисао не би провирила.

А мој друг Зико је био јединац, јединствен по много чему.

„Остала нам још прашина на хартији, к’о једина успомена на џинове”, певао је, пре више од сто година, Владислав Петковић Дис, чији „Наши дани”, никако да мину.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: