Погледајмо се у очи и међу рогове

Пише: Горан Даниловић

Пристојног човјека је ужаснуло када је једна млада дама, приде је каријерна дипломаткиња, ономад, за православне вјернике сабране испред Храма Христовог Васкрсења у Подгорици, написала да су то „говеда која треба запалити“? Тек коју седмицу или мјесец касније постаје јасно откуда потреба за спаљивањем других код жене која негдје на Босфору, ради за „мизерну плату“ црногорског Министарства вањских послова? Бивши министар тог престижног ресора, актуелни савјетник Предсједника Црне Горе, Милан Роћен, све је разјаснио. Он, као родоначелник наше „самосталне спољне политике“, очигледно је посијао идеју о народу као говедима, а дипломаткиња је само додала шибицу.

Криво сам вјеровао да је из визуре наше дипломатитије „бити говедо“ резервисано само за мрске противнике режима, за „такозвану опозицију“ или „ретро православне вјернике“! Не! Ужасна грешка! Тако сам плитко пречитао не завиривши испод коже, која прва и најлакше гори!

Градација говеда иде, извјесно, и према надморској висини пашњака на којима обитава недужни и сведужни народ. Дакле, „говеда из Расова су паметнија од негда брижљиво изабраног партијског кадра у јавном ТВ сервису“, па је претпоставити да су и надаренија од многих у дипломатији или владајућој партији гдје су својевремено били нешто мекши конкурсни услови за напредовање. Након разоткривања и дубинске анализе афере „Говеда“ јасно је све као дан. Властодршци нас, без обзира на пол, политичку, вјерску припадност или које друго својство сматрају говедима, само што нека треба запалити, а нека потјерати у „шеснаест пм“! На мјесто постојећих говеда, с којим би се тако ваљало разрачунати, треба довести говеда из Расова и то по могућности говеда господина савјетника? Што прије схватимо ове разобличене и процуреле поруке биће нам лакше. Помирити се са судбином и прихватити да су планинска говеда најбоља наш је једини задатак, или, можда, да пружимо отпор?

Предсједник државе, имајући речено у виду, поимајући своју историјску, државничку одговорност, жели што прије да обезбиједи аутокефалну „православну цркву Црне Горе“, а народ би, општом риком, требао да поздрави и на роговима, празнично, дочека балоне среће и свјеже покошено цвијеће? Сједиште „такве институције“, без дилеме, било би у Расови, не тако далеко од славног Момчиловог Пирлитора, гдје поред свих предности, негдје у шкрипама куња крилати коњ Јабучило, чобанин над чобанима, чекајући прилику да још једном надлети своја вољена говеда и освети се „куји“ Видосави, што му је ономад крила сажегла.

Љутили се као поданици или не, наша говеђа судбина је уписана и записана. Намјера наше властеле је ренесансна; са балканских странпутица и тумарања буљуком нас треба утјерати у ЕУ! Или у ЕУ или у „шеснаест пм“, што њима дође на исто, а ако је њима свеједно, онда би морало бити и нама? Побуна се не очекује јер је искуство не памти! Говеђи устанак се никад није догодио. Спартакус је, рецимо, предводио робове док су говеда гледала мирно са стране чекајући своју прилику. Улога Јавног ТВ сервиса у тим бурним временима није ми позната.

Можда сам на крај срца, можда ме убила малодушност, можда наше вријеме долази? Није нам Бог низашта дао рогове, нити су нас без неке за њих свезали? Ако нас већ никада нису третирали као људе изборимо се роговима. Свако говедо из Расове паметније је од оваквим чобана. Има наде, дакле, само се погледајмо у очи и међу рогове. Или тако или ће нас половину „запалити“, а половину потјерати у „шеснаест пм“?

Нек се затресу горе и расове, нека задрхте чобани. Нек су вјечна слободна говеда Црне Горе и Брда.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: