Погледи у тами!

Пише: Батрић Бабовић

Није ријеч о прелијепој љубавној балади. Није ни пјесма на дневном реду, нити је садржају дневних тема и дубљих дилема до пјесме, вина и игара. Тама је свуда од 1990. године. Њен интензитет се појачава од минулог априла. Остаје милоизам, али без Мила. Релативизација одсуства идеолога је фарса.

Пријатељ редакције у којој заједно објављујемо нешто што се зове колумна, каже да намјерава од љета да се учлани у “ реформисани“ ДПС. Разлози су једноставни и пословично тачни. Лидери опозиције, творци система, заточници милоизма и даљи власници општенародних судбина. Реформисани ДПС је све набројано. Из супротног угла, Косовски Завјет кога сви фрагментују и кољу, живи и дише свој зрак најдуховнијим плућима. Милоизам се иживљава над свима и над самим собом. Над ким или чим ламентира овај правац? Чује ли се оно завјетно “ Путуј Европо“? Чека ли нас Лазар са дугим путовањима у (Ј)Европу? Глумац од представе или кнез од Газиместана? Четвородневност васкрсења нема цијену.“Вјечност је стална садашњост“, казао је неко свет још за живота, коме је давне 1997. године Мило Ђукановић ишао на ноге. Мило прекосовски, па косовско-метохијски, а онда у наставку такозванокосовски. Путовало се трансцрногорском политичком пругом кроз (без) личности од Мила до Милоида, па даље преко свих сорошоида, дукљаноида, дукљана, киљана, аутошовиниста, прво и другосрбијанаца, квинтосрба и нултомонтенегрина, до сатирања супстанце националног бића Црне Горе, Црногораца, Срба и сваког појединца понаособ. То је пут који страним факторима и менторима обећавају нимало не усавршавајући методологије, све новонастале алтернативе ДПС-а. Погинули у Монтенегру су власници кичми, срца, мозга и мозга са уметнутим срцима.

Заједнички именитељ погинулима су набројани епитети, са образом и једном политички коректном именицом из Вуковог језика. А ДПС као ДПС сабира минули рад, новонастале задесе и стара наслеђа. Мало по мало постаје језиком писања речено отворени лучоноша који ћути и гледа туђе грешке и слабости. Он је зрачио аутентичним безбожништвом и отвореним сатанизмом. Био је све из тог опуса. Постао је мученик савјести и заробљеник егоизма. Остало је још понешто од некад снажне личности у лику и дјелу давног Савеза Комуниста. Ако савјести и личности у политици страначког субјекта уопште постоје или могу постојати. Полуистинари и опсесивци у његовом политичком ткиву и изван њега су гори. Мали милоисти и милоиди личе на стидне ваши.

Езотерија зала кроз њих шири и модулира дијапазоне деструкција друштва и личности. Са друге стране линије раздвајања и поређења, затворених демонијаштава свих типова, врста и родова у авангардама Омерте има у изобиљу. Алтернатива за добро и снажно је танка. Готово да не постоји. Ако је има, гутају је домаћи и инострани “ западњаци“. Погледи у тами виде крај тунела. Једини услов за финалну верзију свјетлости на тунелизованим бескрајима су ископане очи или откинути носеви. Ваља мислити на дато и задато вријеме… Вјечност нас све очекује!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: