“Pogrešili smo negujući sliku o Srbima kao neprijateljima“: Politički testament Antje Folmer, bivše potpredsednice Bundestaga

Stajala sam na železničkoj stanici mog rodnog grada čekajući brzi voz. Iznenada, na susednom peronu, približila se ogromna kompozicija, natovarena tenkovima, „marderima“, „gepardima“ i „leopardima“.

Ja ne mogu da ih razlikujem, mogla sam samo šokirana da gledam tu sliku. Transport je išao sa zapada na istok. Nije bilo teško da zamislim i suprotnu sliku. Negde na istoku kontinenta istovremeno je išao vojni transport pun ruskih tenkova sa istoka ka zapadu. Oni se neće sukobiti u stilu velikih tenkovskih bitaka Prvog svetskog rata negde u Ukrajini. Ne, oni će ovog puta ponovo obeležiti ponor načičkan oružjem između dva bloka moći, nad kojim se svet možda poslednji put našao, u konfrontaciji sa mogućim apokaliptičnim epilogom. Našli smo se dakle ponovo u Hladnom ratu i u spirali uzajamne pretnje po egzistenciju – bez izlaza, bez perspektive. Sve protiv čega sam se celog života politički borila, u ovom momentu mi se prikazalo kao jedan ogroman poraz.

Nedavno preminula poslanica i bivša potpredsednica Bundestaga Antje Folmer, jedna od osnivača Zelenih, koja je na političkoj sceni Nemačke uživala veliko poštovanje, objavila je u dnevnom listu „Berliner cajtung“ 23. februara svoj politički testament, koji je ponovo štampan i 17. marta nakon njene smrti. Ona u toj svojevrsnoj oporuci Nemcima veoma kritično gleda na odnos Zapada prema istočnoj Evropi, a prevashodno prema Rusiji nakon raspada SSSR i kraja Hladnog rata, dok se u jednom delu kritički osvrće na agresiju NATO alijanse na SRJ 1999. godine, kao i na priznavanje nezavisnosti Kosova koje je sprovedeno protivno međunarodnom pravu. Objavljujemo delove iz tog autorskog teksta.

Gde je počeo ovaj poraz? Gde je počelo zavaravanje? Kada i kako je iz jedne od najsrećnijih faza istorije evroazijskog kontinenta, nakon nenasilnog kraja Hladnog rata, ponovo došlo do smrtonosne eskalacije rata, nasilja i blokovske konfrontacije? Kome je bilo u interesu da se mirna koegzistencija Istoka i Zapada, koja je tada bila moguća, nije ostvarila, već je postala plen obnovljenog globalnog antagonizma? I onda pitanje svih pitanja: zašto od svih baš Evropa, ovaj kontinent sa svim svojim istorijskim tragedijama i zabludama politike moći, nije smogla snage da postane centar jedne miroljubive vizije ugroženog sveta? Ne slažem se sa danas već uobičajenom tezom da je 1989. godine uspostavljen mirovni poredak u Evropi, koji je korak po korak jednostrano uništen od strane Rusije pod diktatom agenta KGB Putina, dok konačno nije došlo do izbijanja rata u Ukrajini. To nije tačno. Tačno je: 1989. godine je razbijen jedan poredak, tačnije nazvan Pax atomica (atomski mir), a da nije ustupio mesto novom mirovnom poretku. Osiguravanje novog mirovnog poretka morao je da bude novi cilj. Međutim, vizionari evropske i zapadne fantazije nisu imali na umu da osmisle održivi mirovni poredak u Evropi, koji bi svim zemljama bivšeg SSSR ponudio mesto pouzdane bezbednosti i nade za budućnost.

Zelenski i Gorbačov

Najvažnija pitanja o kojima bi Istok i Zapad danas morali da pregovaraju je: šta znači zapravo biti jedan evropski narod? Šta nas razlikuje od drugih? Koje odlike narod mora da ispunjava da bi tu pripadao? Šta su lekcije iz naše istorije? Koji ideali nas oblikuju? Koje greške i zločini? Ova pitanja jasno otvara rat u Ukrajini i njena odbrana od ruske agresije. U našim medijima Ukrajina predstavlja otelotvorenje ideala i uzora jedne zapadne demokratije u kojoj se slobodno živi i koja se junački drži. Ukrajina se, tako ispada, ne bori samo za svoju sopstvenu naciju, već i za istorijsku misiju celokupnog Zapada. Ko sebe posmatra kroz prizmu politike moći, ko svoju egzistenciju brani oružjem i krvavim žrtvama, služi kao bedem za evropske ideale slobode, pa neka košta koliko treba da košta. Međutim, ko traži put konsenzusa, saradnje, razumevanja i pomirenja, važi za slabića, nekoga ko je irelevantan, i biva prezren. Stoga su Zelenski i Gorbačov dva antipoda u pitanju šta danas znači biti Evropljanin i šta znači otelotvoriti evropske vrline. O, Evropo! Svaki put kada bi se završila jedna od velikih kriza i ratova na kontinentu – posle Tridesetogodišnjeg rata, posle Napoleonovog pohoda na Rusiju, posle dva svetska rata, posle Hladnog rata – postojala je nada da je zabluda politike moći sada prevaziđena usled gorkog iskustva i da je konačno dat prostor za razumevanje sveta koje počiva na težnji za opstankom. I svaki put su evropski narodi, kao prokletstvom, podlegli iskušenju da krenu putem dominacije i konfrontacije.

Tragedija Jugoslavije

Koliko se brzo vratio osećaj blagog trijumfa može se videti na tužnom primeru: u odnosima sa Jugoslavijom. Jugoslavija je pripadala nesvrstanim državama, na vreme se oslobodila staljinizma i donekle je smirila vekovna nacionalna suparništva iz vremena Dunavske monarhije. Ništa nije bilo lakše nego ponuditi ovoj Jugoslaviji u celini otvaranje ka Evropi i EU 1989. godine. Trebalo bi vremena, ali bilo bi moguće. Jedino što je trebalo učiniti bilo je da se uzdržimo od prebrzog popuštanja pred nacionalnim pritiscima Slovenaca i Hrvata i od negovanja nove neprijateljske slike agresivnih Srba. Takva mudrost je, međutim, u potpunosti izostala u ratu nadmetanja za priznavanje novih nacionalnih država na Balkanu. Građanski rat u Bosni, Srebrenica, uništenje Sarajeva, stotine hiljada mrtvih i traumatizovanih ljudi, napad NATO na Beograd suprotan međunarodnom pravu, priznavanje Kosova kao nezavisne države protivno međunarodnom pravu, i višestruko izbijanje novih nacionalnih šovinizama, sve se to moglo izbeći.

Provokacija Kine

Oko 2008. Putin je prestao da veruje u status kvo i da svoju sferu moći usklađuje sa Zapadom. Nemačka je počela da se definiše kao vođa evropskog odreda u novom konceptu NATO. Kao deo reakcija na rat u Ukrajini, ona je konačno skliznula u centar antiruskih kontrastrategija. Oklevanje kancelara Olafa Šolca, koje je bilo dobrodošlo, ali medijski kritikovano, nije bilo dovoljno podržano održivom političkom alternativom i tako je počelo da dopušta. Plaćamo visoku cenu za to, kako ekonomski, tako i politički. Nemački ministar privrede pokušava da zameni stare zavisnosti od Rusije i Kine novim zavisnostima od država koje nikako ne mogu da prođu kao uzorne demokratije. Ministarka spoljnih poslova je najglasnija truba nove antagonističke strategije NATO. Njihova opravdanja zadivljuju jednostavnošću argumentacije. Troškovi naoružanja i uticaj kompanija koje proizvode naoružanje i električnu energiju nemerljivo rastu. Rat besmisleno proždire milijarde koje su hitno potrebne za spas planete i borbu protiv siromaštva na globalnom jugu. Kina je u usponu, međutim, u propagandi je identifikovana kao novi geopolitički protivnik i stalno se provocira tajvanskim pitanjem. Ovo nisu dobri izgledi.

Novi nesvrstani

U to: ako se ne varam, Evropa će uskoro ući u fazu velikog razočaranja koje će duboko poljuljati njenu sliku o sebi. Ali za mene je to razlog za nadu. Zapad, tako samouveren, jednostavno mora da nauči da ostatak sveta ne deli našu sliku o sebi i da neće stajati uz nas. Čini se da žurno poslati emisari novog antikineskog saveza u predstojećem krstaškom ratu protiv Srednjeg kraljevstva nisu naročito uspešni. Kako bismo mogli pretpostaviti da će velika Kina i napredne civilizacije Azije ikada zaboraviti dane samovoljne slobodne trgovine i opijumskih ratova? Kako je dugotrpeljivi afrički kontinent ikada mogao da oprosti 12 miliona robova i eksploataciju svih svojih prirodnih resursa? Zašto bi drevne kulture Latinske Amerike trebalo da oproste samovoljnu vladavinu španskih i portugalskih konkistadora? Zašto bi autohtoni narodi širom sveta iz svog istorijskog sećanja jednostavno izbrisali nepravde nelegalnih naseljavanja i otimanja zemlje? Nadam se da će iz svega ovoga proizaći novi pokret nesvrstanih koji će, nakon perioda mnogih kršenja međunarodnog prava, ponovo raditi na isključivom pravu UN da služi miru i opstanku cele planete.

Poker zelenih

Poslednjih dana pratiće me moj veoma lični poraz. Upravo Zeleni, moja stranka, nekada je držala sve ključeve za istinski novi poredak u pravednijem svetu. Ona je, zahvaljujući srećnim okolnostima, bila mnogo bliža ovoj poruci od bilo koje druge stranke. Morali smo da čuvamo jedno pravo blago: nismo bili uključeni u blokovsku logiku Hladnog rata. Mi smo sami po sebi bili disidenti. Podjednako smo bili protiv ponovnog naoružavanja na Istoku i na Zapadu, videli smo pretnju planeti od nekontrolisanog ekonomskog rasta i konzumerizma. Svako ko je želeo da spase svet morao je da teži čvrstom savezu između mirovnih i ekoloških pokreta, to je bila jasna istorijska neophodnost od koje smo živeli. Imali smo ovaj savez za budućnost u našim rukama. Šta je zavelo današnje Zelene da se svega odreknu zbog pukog cilja da učestvuju u velikom geopolitičkom pokeru sila, i da pritom omalovaže svoje najdragocenije korene kao najglasniji antipacifisti?

Izvor: Novosti