Похвала особљу которске Хирургије

Пише: Никола Маловић

Ко до сада није опазио како смо – можда намјерно – форматирани на начин да размишљамо само у категоријама лоших вијести што у нас улазе као инфузија отрова, тај засигурно не види ни море доброте у које смо све вријеме дебото уроњени…

Средином прошле сетемане обрео сам се у которској болници гдје сам се сагласио с тим да у тоталној анестезији будем оперисан крајем седмице.

Нико се, да се разумијемо, не радује операцији, али сам све вријеме желио да вјерујем како докторица Весна Поткоњак, специјалиста опште хирургије, зна што ради. Материјално ничим мотивисана да ми да број мобилног телефона, нашла ми се на страни – ако бих имао каквих додатних питања, спрам припреме за хируршки захват.

Као бивши професор которске Гимназије и Поморске школе имао сам дозу нелагоде – јер су ме на сваком другом квадратном метру которске хирургије препознавале бивше ученице из Медицинске школе, и радосно поздрављале, прво Маја, па Јелена, онда Алиса – што годи егу, али му и смета, јер се човјек не оперише, да се разумијемо, одјевен у вештиту са краватом…

И сад: биће да су главној сестри, другим љекарима редом, и особљу, моје ученице казивале ко сам и што… те су ме сви почев од дана када сам дошао да се нада мноме учини операција, ословљавали са – професоре.

Иако вјерујем да је ок када некадашњег капетана и даље ословљавају са шјор капетане, немало сам се изненадио када је професор Маловић, тј. ја, добио собу број један, повлашћен смјештај, са удобним креветом, купатилом, плазма-телевизором и климом.

То што сам прије 47 година рођен на неколико десетина метра даље од мјеста на коме сам се пробудио из тоталне анестезије – не може да објасни третман који сам добио, осим чињенице да су ме ученице – по којима ме болница звала професором – запамтиле по добру.

Иако сам оперисан од неодложне здравствене трице (не дакле неке фаталне бољке) – у собу број један которске хирургије ушло је најмање 15 особа од подна до поноћи, што специјалиста, сестара, особља, техничара… све не би ли ми се нашли на страни… што ја ничим нисам замиритао, сем можда историјом, властитим именом, и дјелом.

Користим прилику да се стократ захвалим свима, прије свега докторици Поткоњак, главној сестри Соњи, анестезиолошкињи Татјани, мојим бившим ученицама, и особљу – што ме обдржало у увјерењу да савршених медаљона и даље има у заливском здравству, честитих људи, племенитих карактера, и рафинираних посвећеника.

Ко до сада није опазио како смо – можда намјерно – форматирани на начин да размишљамо само у категоријама лоших вијести што у нас улазе као инфузија отрова, тај засигурно не види ни море доброте у које смо све вријеме дебото уроњени.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: