Покајник

Пише: Мишо Вујовић

Шта је истина само Свевишњи зна. Некада очигледна чињенична и јасна само преставља магловите праменове суштине. Обично хватамо епилог или крај. Као пораз или победу. Ембрион епилога је обично недокучив за суд и обичне смртнике. Све је записано. Тај судбински запис нико није успео да промени.

Читам разне коментаре о Жарку Лаушевићу, велемајстору глуме – одличном писцу. Читам и присећам се почетака овог даровитог и курчевитог човека коме је плаховита нарав приредила трауматичну животну драму, јавни прогон, линч, робију, изгнанство, године страха и кајања.

“Година прође дан никада”, мисао његовог сапатника на робији убице – осветника Николе Калуђеровића, насловила је књигу покајницу, исповест у перо двоструког убице у то време звезде у успону Жарка Лаушевића, над чијом је упропашћеном каријером ламентирао један део јавности, док је други тражио његову главу, третирајући тај несрећни чин као последицу бахате и насилне природе младог човека опијеног славом.

Маса је, нарочито, сурова према јавним личностима када су у немилости. Линч јавности набијене сензационализмом је неминован! Друштво се брзо поделило у одбрани глумца и осуди убице.

Једни и други су се питали шта га је натерало да припаше оружје?

Чињеница је да му је прећено због представе о Светом Сави у Југословенском драмском позоришту које ће деценију после те скандалозне драме горети као ломача. Сигурно да се осећао небезбедно у земљи чији вулкан нерашчишћених рачуна је увелико из свог гротла избацивао врели пепео мржње.

Тог лета, рат је беснео у Босни а инфлација у осакаћеној Југославији. Спалој на ономе што је трабала бити 1918. Србија и Црна Гора у етничким границама.

Чињеница је, такође, да је под утицајем алкохола доминирала његова арогантна нарцисоидност али не и склоност насиљу.

Факат је да пиштољ за појасом представља кључ за трагедију.

Своју и туђу.

О томе млад човек никада не размишља.

Познати патолог и форензичар Зоран Станковић ми је једном приликом,скраја деведесетих, рекао:
“Да сам ја вештачио добио би смртну казну. Жарко је био позната личност, тако да је притисака било са обе стране”.

Тешко је бити судија у таквим кошмарним околностима где ђаво умеша прсте.

Ако су их напали њега и брата могао је да им пуца у ноге, помишљао сам. Два младића су убијена трећи рањен у задњицу и тестисе.

Бежао је. Дакле, прекорачење нужне одбране. На то је хтео да укаже Зоран.

Да, али ко је у тим тренуцима хладнокрван и свестан да противника треба онеспособити али не трајно – узимајући му оно што му је Бог дао. Живот!

Листам поново странице натопљене сузама, крвљу, патњом, али и хумором. Стичем утисак да се исповеда пред Богом.

Штиво је уверљиво као и његове улоге.

Један млади глумац каже да Жарка јако уважавају колеге. Као колегу и умног човека. Ожиљак на души за разлику од оног на телу увек боли.

Зрео је. Просветљен патњом, уравнотежен мудрошћу – приморан да се суочи са собом, без срџбе и кукњаве, написао је потресно штиво. Уверљиво и снажно.

Исповест.

Исповест нас сачекује пред вратима вечности.

Бог воли покајнике!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: