Покрет за Пљевља: Црна Гора је постала „Проклета авлија“ за српски народ

Пуштање из притвора у Спужу, прије два дана, Михаила Чађеновића, нажалост, не значи и његов излазак на слободу, јер је Црна Гора, поодавно, постала тамница, односно „Проклета авлија“ за српски народ који живи у њој. Својевремено је, недавно преминули пјесник, Петар Пајић испјевао антологијске стихове:

Ја сам био у Србији,

Србија је на робији!

Данас, на почетку 21. вијека може се слободно казати: ја сам био у Црној Гори, тамо су Срби на робији. Или су на робији, или у притвору, или без посла, или оптужени за учешће у афери „државни удар“. У сваком случају без основних националних и грађанских права. А у поменутој афери тачно је само име, јер је држава организовала удар, како би убрзала пријем у НАТО пакт. Чак и птицама на грани је јасно, да бољег начина за то није било, него да се за организацију лажног државног удара оптуже Срби и Руси. То је мамац на који западна ајкула најбрже реагује и загризе.

Колико је све то далеко од истине и реалног живота потврђују дешавања око усвајања Предлога закона о планирању простора и изградњи објеката. Још једном се потврдила она реченица, која се приписује Светом Петру Цетињском: „Господе сачувај Црну Гору од Црногораца“. Само захваљујући посланицима мањинских народа поменути закон није усвојен у Скупштини Црне Горе, већ је враћен на дораду.

Да подсјетимо, поменутим предлогом закона, потпуно се развлашћују општине, када је у питању уређење простора и изградња објеката и све преноси у надлежност МОРТ-а (Министарство одрживог развоја и туризма). Још прецизније развојним ресурсима Црне Горе управљаће два човјека, брат бившег премијера Ацо Ђукановић, власник институције која се бави пројектовањем и планирањем, као и „амбасадор обале“ Бранимир Гвозденовић, човјек који је и буквално девастирао црногорску обалу у вријеме свог министровања. Није тешко претпоставити како би изгледала постМОРТална Црна Гора у случају усвајања предложеног закона.

 Док је добар дио предсједника црногорских општина дигао глас против поменутог предлога закона, наш предсједник Ђачић је мудро ћутао. Али умјесто награде добио је обећање од предсједника Владе Марковића да од еколошке таксе у Пљевљима нема ништа, док енергетски систем Црне Горе не стане на ноге. Другим ријечима, не липши магарче до зелене траве.

А нас Пљевљаке посебно су задужила последња четири министра одрживог развоја. Наиме, толико их се промијенило, од давног обећања, да ће санирати двије црне еколошке тачке у Пљевљима, од пет колико их има у Црној Гори. Наравно ријеч је о депонији бившег рудника олова и цинка „Шупља стијена“ која се налази у Градцу, и депонији пепела и шљаке на Маљевцу. Много је воде отекло Ћехотином од тада, а тоне прашине и пепела прекриле су град са депонија на Маљевцу и Јагњилу.

Збиља, треба ли Пљевља да умру да би Црна Гора живјела?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: