Покрет за Пљевља: Нова Стаљинградска битка

Саопштење Покрета за Пљевља преносимо интегрално

У последњем интервју београдском недјељнику „Печат“, прије неколико година, вјероватно најбољи српски историчар 20. вијека, академик Милорад Екмеџић, најавио је нову Стаљинградску битку. Иоле обавештеном човјеку је познато да је Стаљинградска битка означила прекретницу у Другом свијетском рату и најавила крах Хитлеровог нацистичког похода на исток.

Многи су тада помислили, не зна шта прича остарели професор. Нажалост, пророчанство великог научника се остварује ових дана у Украјини. Овога пута, у рату који се води између САД-а, односно НАТО пакта и Русије, гину Руси и Украјинци, а економску цијену рата плаћа Европска унија. Да бисмо боље разумјели суштину сукоба великих сила неопходно је да се присјетимо Кубанске кризе из 1962.године. Кад је СССР те године инсталирао своје ракете на Куби, практично пред носом САД-а , исте су биле спремне да због тога покрену Трећи светски рат. На срећу криза је ријешена договором да Совјети повуку своје ракете са Кубе, а Американци из Турске, уз обећање да ће поштовати територијални интегритет Кубе.

Овога пута ситуација је обрнута. Сва обећања дата Михаилу Горбачову, након пада Берлинског зида и расформирања Варшавског пакта, да се НАТО, уколико СССР дозволи уједињење Њемачке, неће ширити, како се тада говорило „ ни педаљ на исток“, пала су у воду. НАТО је данас на границама Русије, а Украјина у НАТО- у, и буквално је нож под грлом Русије, јер би ракете одатле стизале до Москве за неколико минута. Још ако се зна да Украјина није за Русију, што је Куба за САД, у Кијеву је настала прва руска држава, ту је крштен, ту и данас живи и руски народ. Украјини је чланство у НАТО–у обећано на конференцији у Букурешту 2008. године. Међутим, Русија је научила лекције из 1812. г . 1914. и 1941. године.

Трагедија украјинског народа је у томе што су њихове политичке елите пристале да њихов народ буде мач у туђој руци, током нарастајуће русофобије. Државни удар из 2014.г (тзв. „Евромајдан“), спремност за стварање сопственог нуклеарног наоружања, неонацистичка русофобија ( батаљон Азов и хорде Стјепана Бандере) спаљивање живих људи у Одеси, асимилација руског језика и културе, развијање биолошког оружја, само су доливали уље на ватру.

На срећу свијет није више униполаран, у коме једна сила САД, народски речено „дријеши и веже“. Успон Кине и Русије је промјенио распоред фигура на свјетској шаховској табљи. Нажалост, сила која је деценијама ведрила и облачила тешко прихвата чињеницу да су та времена прошла. Нове премисе о сопственој изабраности пред Богом и историјом, падају на плодно тло старих теорија о инфериорним народима, према којима су дозвољени двоструки стандарди. Мисионарски жар и вјерска мржња најчешће прикривена причом о људским правима и слободама, на трагу су ратног поклича тевтовских витезова у походу на Русију, „Бог је са нама“ био је исписан на опасачима Њемачких војника из 1914. и 1941.године.

Оно што је посебно важно је чињеница да је актуелној русофобији предходила исто таква србофобија 90-тих година прошлог вијека. Зато не треба да чуди, што су, уз сву жал за цивилним жртвама у Украјини, симпатије српског народа на руској страни. Коначно ми смо једини народ на Балкану који 1943.г у првој Стаљинграској бици није имао своје дивизије на страни Хитлера. Нажалост, на Балкану ништа ново, данас на Русију јуришају они исти, који су то радили и 1943.године.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: