Покушаји да се композитор Јосиф Руњанин прогласи Хрватом: „Љепу нашу“ потписао са српским именом и словом „Ф“

Пише: Адвокат Предраг Савић

Никола Тесла није једини Србин којег покушавају да прекрсте у Хрвата. И композитор Јосиф Руњанин је неретко на мети фалсификатора историје.

Та чињеница уписана је у антологијском делу Јована С. Радојичића „Биографије Срба западно од Дунава и Дрине“ у издању новосадског „Прометеја“. Радојичић бележи да је након Јосифове смрти 2. фебруара 1878. године у Новом Саду па све до досадашњих времена „у више наврата од неких домољуба име му намерно фалсификовано и покрштавано у Јосип, да би се и на тај начин овај Србин приказао Хрватом“. Радојичић даље истиче „Србин Јосиф је компонујући хрватску химну показао не само композиторску умешност и таленат већ и широку српску душу“.

И на страницама хрватскoг издања Wikipedije написано је име Јосип. Додуше, даље у тексту је истакнуто његово српско и православно порекло.

Јосиф Руњанин је рођен у Винковцима, у тадашњој Хазбуршкој монархији, али деда му је пореклом из села Руњани код Лознице. Породица се одатле прво преселила у Бијељину, затим у Славонију, а на крају у Срем, у место Грк, крај манастира Шишатовца. Јосифов отац Игњатије био аустријски официр са службом у Винковцима, где је рођен Јосиф и крштен у православном храму Силаска светог духа у Винковцима. На Јосифовој крштеници пише да га је крстио парох винковачки Адам Поповић.

Као кадет у Глини, нашавши се у друштву илирских родољуба, компоновао је 1846. године мелодију на текст Антуна Михановића (никада га није упознао) „Хрватска домовина“, коју је први хармонизовао В. Лихтенегер (Збирка различитих четверопјевах мужкога сбора II Загреб 1862) Према изјави Руњаниновог братића Николе Руњанина, мелодија је „исхитрена“ према мелодији једне италијанске песме.

Професор Кухач је касније нашао да је то врло слободна прерада дуета из трећег чина Доницетијеве опере Лучија од Ламермура.

Приликом изложбе Хрватско-славонског господарског друштва 1891. у Загребу певана је као „хрватска химна“, под насловом „Лијепа наша домовина“. Тада више ниједан од аутора није био жив.

Руњанин је познат и као композитор патриотске песме „Радо иде Србин у војнике“ за коју је текст написао Васа Живковић. Ову његову композицију користио је Чајковски у свом „Словенском маршу“ и Јохан Штраус Син у свом „Српском кадрилу“.

Мало је познато, а тај податак потврђује и Јован С. Радојичић, да Јосиф није имао формалног музичког образовања. Био је професионални војник. Догурао је до чина потпуковника. Јосифово напредовање у његовој војној служби спречио је двобој са једним мађарским официром. Неки кажу да је тај официр главу изгубио због увреда на верској и националној основи аутора композиције „Радо Србини иде у војнике“. Још у Гимназији у Сремским Карловцима Јосиф Руњанин је био активан у српским омладинским организацијама.

Други, опет веле да је истински повод за неодобрени двобој од Команде био због једне лепе даме (Јосиф је већ тада био разведен од супруге Отилије). Једино се поуздано зна да је пијани мађарски официр пришао столу за којим је Јосиф седео, нешто рекао и запалио цигару на свећу, која је стајала испред официра српског порекла. Било како било Јосиф је због тог неодобреног двобоја изгубио војну службу и као казну – минималну пензију. То га је натерало да дође и живи код оца Игњатија (који је уживао пуну официрску пензију) у Новом Саду.

Руњанин је умро у 57-ој години Новом Саду 1878. године, где почива на православном Успенском гробљу. Кућа у којој је Руњанин живео у Новом Саду је постојала до 2013., када се, према писању дневног листа „Политике“, због небриге срушила. Та кућа је пре рушења напуштене и у њу су се уселили наркомани и бескућници. Скинули су врата, прозоре, довукли велике количине смећа. Кућа се налазила у близини Српског народног позоришта на плацу у Улици Јосифа Руњанина број 2. На том месту данас је паркиралиште за оближњи шопинг центар.

Из текстова из београдских дневних новинама и са портала, сазнајемо да су појединци из Хрватског културно просветног друштво „Јелачић“ из Петроварадина, једини који редовно обилази ово гробно место. Кажу, сваког 2. фебруара над њим се окупе да обележе и смрт славног композитора. Петар Пифат председник овог удружења каже да је Руњанин умро у беди, сахрањен као непознат, а гроб му дуго није био ни обележен.
Захваљујући једном угледном Новосађанину, који је указао на последње почивалиште Руњанина, у тадашњој Краљевини 1924. године кренула је акција да се место достојно обележи и подигнута је гробница на којој су уклесана прва четири такта хрватске химне. То је била манифестација заједништва где су певали удружени српски, хрватски, мађарски, немачки и јеврејски хорови – рекао је Пифат је недавно за београдски дневни лист „Блиц“.

„Блиц“ и Питаф су тачно описали тај догађај али, изоставили податак да је Јосифов гроб тада освештао владика бачки Иринеј Ћирић, велики духовних и научник Бар рељефна Јосифом споменику израдио је познат српски вајар Ђорђе Јовановић.

Интересантно је да би Руњанинов гроб, према писању опет дневних новина, био прекопан јер за њега нико годинама није плаћао закупнину, да новосадски адвокат Бранислав Вулић, није о томе обавести свог школског друга професора Шандора Дембица, некадашњег градског заступника (одборника) у локалној загребачкој скупштини. Професор Шандор је 2015. године платио све заостале закупнине и жестоко прозвао хрватске власти што се не брину о гробу човека који им је подарио химну.

Ко данас плаћа закупнину за гроб овог великана за чије порекло се отимају, не зна се јер из Јавног комуналног предузећа „Лисје“ Нови Сад кажу због Закона о заштити личних података не смеју ништа да кажу. Да све буде компликованије и чудније доприноси и податак да се хрватско Министарство културе налази у Улици која, према загребачким мапама, носи име „Јосипа Руњанина“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: