Пола века сукоба Израела и Палестине: Ево како се одвијала трагедија „Свете земље“

Први премијер Израела Бен Гурион написао је: „Подржавам поделу палестинске земље јер када постанемо сила, ми ћемо поделу укинути и проширити се по читавој Палестини“

Године 1947. Уједињене нације одобриле су јеврејским имигрантима да се населе на 55 одсто територије Палестине, иако су чинили само трећину популације ове земље.

Јеврејска агенција, која је представљала привремену владу до проглашења државности Израела 1948. године, одмах је почела да спроводи стратегију „чишћења арапске популације“. Тај план остао је упамћен у историји под називом „План Далет“. До 14. маја 1948. године када је званично проглашена независност Израела, већина Палестинаца је протерана, што од стране војске, што од паравојних јединица.

Током Палестинског рата 1948. Израел је заузео додатних 23 одсто Палестине, а до 1967. године и преосталих 22 одсто. Палестинци који су остали у „Светој земљи“ практично су затворени у Појасу Газе, Западној Обали и источном Јерусалиму.

Први премијер Израела Бен Гурион написао је: „Подржавам поделу палестинске земље јер када постанемо сила, ми ћемо поделу укинути и проширити се по читавој Палестини“.

Гурионове речи су се оствариле – Израел се заиста проширио по читавој Палестини.

Од тада до данас, Израел држи Палестинце концентрисане у малим, изолованим регионима, из којих да би изашли Палестинци морају да прођу велики број војних контролних пунктова, провера и прави мали бирократски пакао. Како Израел контролише све границе, ваздушни простор и природне ресурсе, палестинска економија је у пепелу, а дугогодишња окупација изазвала је једино сиромаштво, мржњу и конфликт.

Током Палестинског рата, око 700.000 Палестинаца је расељено, а чак 13.000 их је изгубило живот. Данас, потомака палестинских избеглица има на милионе. На свету има око 12 милиона Палестинаца од којих око 4,8 милиона живи на палестинским територијама – 2,9 милиона на Западној обали и 1,9 милиона у Појасу Газе. Око 5,6 милиона Палестинаца се воде као избеглице, а 29 одсто њих живи у избегличким камповима од којих је 10 у Јордану, 9 у Сирији, 12 у Либану, 19 на Западној обали и 8 у Појасу Газе.

Сваког 15. маја Палестинци обележавају празник Јавм ан Накба што у преводу значи „Дан катастрофе“. Овај датум веома је болан за Палестину јер подсећа на проглашење државе Израел и масовне депортације Палестинаца које су се тада одиграле.

Они који су довољно стари да се свега сећају, меланхолично показују својој деци и унучићима црно беле фотографије својих родних кућа, села и градова, рођака убијених у окршајима са Израелцима, милицијама и бандама.

Трагедија „Изабране земље“ најбоље се види када се један уз други ставе палестински поклич „Вратићемо се!“ и израелско „Догодине у Јерусалиму“.

Оба народа могу да кажу да имају неоспорно историјско право на ову земљу; оба имају свој језик, писмо и религију која се развијала на том простору. Али шта то вреди када су одвојени зидовима и бодљикавим жицама, и даље него икада од зајдничког живота.

Да би икада био постигнут мир, Израелци и Палестинци морају да науче да коегзистирају, али да би се то догодило окупација мора да се оконча.

За крај, погледајте овај култни ВИДЕО који на најбољи начин приказује трагедију „Свете земље“ и Блиског истока:

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: