Политичко умијеће – или ко је глуп, а ко паметан?

Пише: о. Дарко Ристов Ђого

Неколико пута су ми изразито успјешни српски политичари скретали пажњу да сам „за политику – глуп“ и ја ту врсту оцјене прихватам као тачну. Најприје, зато што се њихов и мој појам политику значајно разликују (за њих је политика умијеће материјализације нечег неухватљивог као што је подршка у нешто опипљиво као и способност да се тај процес циклично понавља. За мене је политика оно што је антички концепт подразумијевао када јој је у Хелади дато име – мисао и пракса о добробити полиса тј. данас, свог народа). Дакле: договорили смо се да сам за политику – глуп.

Моја политичка глупост, међутим, долази и из једне данас презрене и архаичне позиције а која би се могла назвати жељом за основном досљедношћу. Док је, опет, политика, јел’ те, умјетност слања противрјечних сигнала у којој се „наше“ противрјечности називају „тактиком“ а „њихове“ – „издајом“. И онда се још српски политичар љути зашто се сви не престројавамо у ходу – то је знак, ваљда, политичке памети.

Погледајмо гдје год да зађемо. У Црној Гори лијепо видиш да имаш огроман број Срба који гласају (за) лидере који признају отимачину Косова, покрадени референдум и исти такав Дан неовисности, наметнуте „обавезе“ и лингвистичке конструкције али све је то „памет“.

У доброј Србијици исто тако се сматра врхунским умјећем мирити непомирљиво: претварати се да су ти отимачи Косова уједно и пријатељи и непријатељи, бити слијеп пред јасно саопштеним уцјенама и упорно хрлити у загрљај онога који те малтретира. Хајде тек објасни некоме у Бањој Луци да је изван сваке памети истовремена позиција отпора наметањима из Сарајева и не само прихватање већ популаризација тзв грба и химне Р. Српске који су настали као плод политичког притиска. Па, мили роде, ако су то била изнуђена, невјешта ad hoc рјешења – немој нам их на сваком ћошку наметати јер тако намећеш наметнуто тј поунутрашњујеш притисак. А ако је сва „политичка памет“ у томе да се компромис представи као „мудрост“ и „побједа“, немојте да се жалите што и сам народ иде трагом такве „памети“. Све се то видјело лијепо сад око Резолуције Једни у MNE плачу 9. јануара али гласају оне који прихватише стране налоге. У Србији: један дан заставе, други дан – њемачке инвестиције. У Српској смо најавили да ћемо вратити „старе“ симболе ако се притисци из Сарајева наставе – а до јуче су ме бирократе убјеђивали да су то грб и химна Србије а Српска „има своје“.

Когнитивна дисонанца, рекло би се, илити „политичко умјеће“.

Него, ја сам већ пословично глуп за политику и слијеп за мудрост, кратковид за 4д шах који сваки од српских лидера игра.

Хвала Богу да су бар они паметни.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: