Политика добросусједства
1 min readЦрна Гора енд Србија гаје политику добросусједских односа коју још заливају свјежим нектром поспјешеног разумијевања које је осјетљиво на питање танушних разлика, с чим се, очигледно и нажалост, не може подичити геополитичка сцена у којој се све затеже до пуцања – Кимова опсиједнутост ракетним тестирањима и Трампови твитери безмало ће планету послати у вјечна ловишта. Међутим, оно што нас копка јесте једна сасвим друга, рекли бисмо нешто приземнија и тиме окрутнија политика у којој, све су прилике, на брдовитом Балкану, нема мјеста за невјерног Тому Николића и ФиЈипа (лажног) трећег.
Србијанска јавност се с правом пита: гдје се изгуби Тома(!), док је црногорска јавност, све су прилике, и таква каква јесте једино могућа у случају да ФиЈипу тек каткад (у крајње непогодним временским приликама) сцену припусти на минут-два… Има нечег готово симптоматичног, и док једно бива више него јасно: ако имаш какву такву жељу да се оствариш као каква таква јавна личност, у Србији и Црној Гори у широком луку избјегавај предсједничку фотељу… То, опет, не значи да Вучић тренутно себи не дође и премијер и први замјеник и најлојалнији министар и кафе куварица и возач, што је судбина коју на исцрпан начин и пожртвовано државнички дијели први човјек ДПС-а ево близу тридесет љета…
Заиста, гдје се изгуби, и који су разлози што се самоцензурисао Николић Тома?! Да ли је тим гестом, ионако блијед и забрињавајуће малокрван какав јесте, у ствари послао емпатичну поруку да се у потпуности саосјећа са ФиЈиповим статусом, који се најбоље разумије у усуд сјенки, маски и утвара.
Е, друга је прича кад се, пак, пјесник одлучи на повлачење из међуљудских односа и медијског живота (не, ово се не односи на „грандилоквентног“ (Михиз) и горано-глагољивог ујединитеља Даниловића), онда то тумачимо као природан процес ствари, али, кад тим тамним и уским путем крене један екс-предсједник и један „предсједник“ који је приморан да се још једном у томе како зна и умије пронађе, онда то уопште није добро за политику, као што се најмање тиче поезије. Па, ипак, остаје доминантна реалност нигдје приспјелог Балкана…
Питање: да ли добросусједни односи Сербије енд Черне Горе искључиво и у првим редовима зависе од воље два искључива човјека који умишљају да – Држава то сам ја – и стога је сасвим нормално да у свим редовима интерес ради (ваљда) искључиво у име њих, крећући се од спортских трофеја до неочекиваног продужетка михољског љета који је права благодет и награда коју смо неким чудом избоксовали јер смо били фини и по свему узорни грађани на бесконачном путу евроатланских интеграција…
(Нема сумње, сви смо ми помало Томе и Фијипи и зато нам је овако како нам је…)
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Udružili se sodadžija i bozadžija pa drmaju li drmaju.