Политика објавила фотографију стару 81 годину, а онда се јавио дечак са слике

Из Швајцарске се редакцији „Политике” јавио осамдесетдеветогодишњи Велимир Поповић, снимљен као дете давне 1938. године у Рогашкој Слатини.

Као и сваког јутра, Велимир Поповић је на рачунару отворио веб-страну „Политике”. Иако одавно живи у швајцарском граду Нојшателу, осамдеседетдеветогодишњи Београђанин придржава се уобичајеног ритуала. Најпре прочита наш лист у електронском издању, а потом водеће швајцарске и светске дневнике.

Али 25. јануар 2019. године ни за Поповића ни за „Политику” није био обичан дан. На јучерашњој насловној страни, уз текст о 115. рођендану наших новина, господин Поповић је угледао себе, осмогодишњег дечака, са примерком „Политике” у рукама.

– Бацио сам поново поглед у рачунар и рекао себи: „Што овај дечак личи на мене. Погледао сам боље и препознао своју мајку и баку. Био сам заиста дирнут. После осам деценија, видео сам себе” – каже у телефонском разговору Велимир Поповић. А када се уверио да је то непозната слика из његовог детињства, одмах је телефоном позвао нашу редакцију и оставио свој број.

Позвао сам га и сећања Велимира Поповића су наврла. Сваке године, са мајком Вером и баком Јеленом, одлазио је у Рогашку Слатину, јер је његовој баки пријала лековита вода из надалеко чувене словеначке бање, која и данас представља један од стубова туризма некадашње југословенске републике. Тренутак када осмогодишњак у оделу, са краватом и качкетом, држећи „Политику” у руци, заједно са мајком и баком шета Рогашком Слатином, фотоапаратом је 1938. године овековечио Јосип Пеликан, славни словеначки фотограф из Цеља.

Тако је прича о необичној судбини господина Поповића, његове породице и фотографије коју је наш фоторепортер Раде Крстинић купио у једној од словеначких антикварница, управо на јучерашњи дан добила свој епилог.

Не сећам се тренутка када је снимљена та фотографија, али добро памтим бању високог стила, са базенима. Са осталом децом радо сам ишао на купање. У парку је била православна капела, јер је велики број људи из Београда и Србије одлазио тамо. Мајка и бака су, наравно, и у Рогашкој Слатини сваког јутра куповале „Политику”. Она је била, а и сада је део наше породице. Мој отац Милан је сваког дана пажљиво читао. Сећам се да је у грађевинском предузећу мога оца радио један шофер који је отишао од нас и запослио се у „Политици”. Возио је „форд” са дрвеном каросеријом и сваког петка долазио пред моју основну школу да ми донесе „Политикин Забавник” – наставља Поповић.

Његова породица била је богата. На старој фотографији, бака, мајка и он одевени су као типични представници грађанске београдске породице с краја тридесетих година прошлог века.

Велимир Поповић рођен је у кући преко пута садашњег Атељеа 212. Похађао је Основну школу „Краљ Александар” у Дечанској улици, а потом Другу мушку гимназију, која се налазила на месту где је данас смештена редакција „Политике”.

Још један догађај симболички повезује породицу Поповић и „Политику”. Током Другог светског рата Милан Поповић је затворио своје грађевинско предузеће, одбијајући да ради с нацистима и квислиншком владом Милана Недића.

„Политика” такође није радила ни током Другог, ни током Првог светског рата, чиме је, као најстарији лист на Балкану, послала недвосмислену поруку: само онда када се „Политика” штампа, Србија је слободна!

После ослобођења, Милан Поповић се запослио у Београду, предузеће му је национализовано, а јунак са фотографије дипломирао је на Грађевинском факултету. Почетком 1959. године отишао је у Париз, где се оженио дугогодишњом девојком Зорицом, која је пошла за њим у Француску.

Радио је у инжењерском бироу, али се 1962. године вратио у родни Београд. Једна значајна швајцарска компанија ангажовала га је да 1974. отпутује у Алжир.

– Радио сам тамо 15 година. Мајка ми је једном месечно слала пакет с примерцима „Политике” – прича Поповић. Животни вртлог одвео га је из Алжира у Швајцарску, где и данас живи. Последњи пут је дошао у Србију пре три године. Његов син има своју фирму у Француској, ожењен је и има троје деце.

Захваљујући интернету, Велимир Поповић своје мирне пензионерске дане проводи уз рачунар и тврди да управо преко веб-издања „Политике” стиче слику кретања политичког, друштвеног, културног и спортског живота у Србији.

– Када упоређујем „Политику” са осталим светским листовима, примећујем да је професионални ниво моје „Политике” веома висок – каже пензионисани грађевинац, не скривајући да је фотографија стара 81 годину у њему пробудила драге успомене.

У свету, као глобалном селу, слика о дечаку у новинама које су јуче прославиле 115. рођендан прешла је само наизглед кратак пут. А истина је заправо другачија. Снимио је, за своју душу, чувени словеначки фотограф коме је град Цеље посветио музеј, потом је случајно откупио наш фоторепортер, да би у штампаном и електронском издању коначно доспела до швајцарског града у близини Француске.

Са свог рачунара Велимир Поповић је „Политици” електронском поштом послао своју слику из времена садашњег, тако да је прича о дечаку и фотографији постала још једно сведочанство епохе породице Поповић, „Политике” и Србије.

Извор: Политика

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: