Помен

Пише: Булатовић И. Богић

Нема Платона без Сократа, нити Аристотела без Платона, нити има Александра без Аристотела, Нити Библиотеке александријске без Хомера под јастуком Александровим!

Нити има Светога Амфилохија Доњоморачкога, Грчкога, Рускога, Америчкога и Аустралијскога, Свесловенскога и Васељенскога, Београдскога, Римскога, Бернскога, Паришкога и Момишићкога, без Аве Јустина Светога, Келијскога и Светога Николаја Жичкога, Лелићкога, Либертвилскога и Дахаускога под срцем Дјечачким, сина Ћира и Милеве Радовић!

Ипак, све се ту врти „само“ око Философије Светосавља, око „само“ двије једноставне ријечи о једноставноме, Јасноме, Бистроме поимању Свијета и Живота Светога Саве Српскога. Једноставноме (избјегавам рећи Простоме, јер су ову ријеч савременици десакрализовали) поимању за које се требују вјекови да би се до њега нарасло! До те Философије! Потребни су вјекови који морају стати у један живот малени! Живот људски од 27,33, 37, 56, 80, осамдесет двије године: „Свијет је овај Богојављење! Живот је овај Богослужење“!

Ако данас, с миром, завиримо у било који кутак живота Светога Амфилохија Доњоморачкога, Грчкога, Рускога, Америчкога, Аустралијскога, Свеславјанскога и Васељенскога, видјећемо ове двије Координате. Прва која говори нам да од себе је очекивао, захтијевао, примарно тражио, позивао, прво себе, да у свему видљивоме и невидљивоме овога свијета види Богојављење и тајни знак и Кључ Божији који молитвом се мора и може ископати, умносрдачном, светогорском молитвом отчелништва, идиоритмичности, Паламинога Исихазма! И друго, да у тако појмљеноме и задобијеноме свијету, човјекова прва, основна и примарна обавеза је да у свакоме трену очнога трептаја треба да служи, да Богослужи!!! Сваким контрапунктом свога срца да узноси молитву, пјесму захвалности и пјесму раденичку, радености и радости. Отуда Његова бескрајна ходочашћа, неуморни хаџилуци и службе на свих седам континената, отуда Његов педесетнички, равноапостолни Дар говорења језика, отуда толике Његове видљиве и невидљиве обнове, задужбине и храмови!

Из доживљаја свијета као Богојављења, произашло је Његово љубљење Човјека!!! Човјека и Пјесника, Пјесника и Јуродивика, Сиромашка и Царка, Цариника и Богоугодника – Љубав, а не одбацивање! Самилење, а не осорност, емпатија, а не надменост, слух босиока, а не дебело ухо!!! Тако се понашао у нашој Парохији подгоричкој када би обилазио Њиву своју, а тако је обдржавао и друге парохије Њиве своје и оне друге Винограде браће своје: епископа, митрополита, патријараха… У том Богојављењу које је носио са собом, било је мјеста и за покајну старицу Невенку, и за немиром мученога, смиренога Миланка, и за дјечаке веселе, будуће првосвештенике и просте монахе: Љубишу, Милана,Константина, Мића, Пеђу, Слоба, Шћепа, Баћа,Мира, Николу, Миомира… За Пјеснике у вазданом неспоразуму са неправдом свијета, али тако милима Мудрости Небеса и нашега Светога Владике Пјесника: Момира, Ранка, Гара, Славка, Бећира, Милице, Новице, Андрије….и за кога још не, и за посљедњег и недостојнога мене. Имао је у том Богојављењу свагдашњем, недреманом Богојављењу, увијек времена за још једно Богослужење, за још један детаљ, за још једну тачку, да са Сином својим, протом Драганом, да у ходу и у лету, и у касу, и у трку и недрему да доклешу, да дотјерају сваки каменчић и душицу оног највећег и данас, по свом мјесту и данашњем историјском значењу, најзначајнијега, најмонументалнијега мозаика Црне Горе: Храма Христовога Васкрсења!

Он је научен од мученика, Светога Николаја и Светога Јустина, од Светога Пајсија Светогорца научен да се то Богојављење, Светосавско, свакотренутно Богојављење не може ни проузносити, ни обдржавати без муке, крви, без гњева безбожног окружења, без најдубље радости и, на концу, без „тешких“ријечи! „Тешких“ само у оном првом, профаном њиховом значењу. Бићу јасан: код нашег Равноапостола, Новога Светитеља Амфилохија није било романтичне, плитке и питке, бајковите, лагане, холивудске, карневалске представе свијета – Богојављења! Нема ни „враћања улазнице у Рај“. Христос, Љубав Божија, Правда Божија, Дом Божији, Есхатон Божији немају алтернативу! Ништа, па ни ратови, ни катаклизме, ни страдања, па чак и дјеце, нијесу ту да би нас одвратили од Богојављенске представе свијета. Напротив, они су позив у понирање, у тумачење, у молитвено објашњење тога страдања: Некада није оно ни ради гријеха нашега, ни ради гријеха предачкога, но пут само до Откровења Истине Вјечнога Живота који нема краја и у којем сви смо и једино Живи! Ми смо ту да препознамо ту личносну формулу и мјесто нашег каменчића у Домостроју Спасења. Отуда, са Митрополитом је могао бити у неспоразуму само онај свијет који није желио да има кондицију, вољу, није хтио да има Љубави да свакодневно, по мјери свога раста у Христу, да свакотренутно свједочи Богојављење и у том Богојављењу да Богослужи! А свака служба изискује сваковрсни труд и бол, но Богослужење у Богојављењу, у тој свакотренутно присутној представи Домостроја Спасења, надахњује Трудбеника и отвара му нове предјеле и бескрајне изворе енергије Богослужења, Богозахвалности, Богудужија и жеље за Богоугодије! Кажем, понекад „тешке“ ријечи, али које су тешке само у оном њином профаном, свјетском значењу, знао је да каже Свети Богоугодник. Ипак, онај коме се обраћао, данас мора да буде свјестан да Митрополит некада није имао другога Небоземнога начина до да као Христос збаци паганске олтаре, потјера златну телад и преврне трговачке столове по храмовима. Да није имао ништа осим бича свога језика и бича вјере Божије, е да би започео дијалог који би се, по правилу, завршавао Познанством, Препознатошћу, нашим Богопознанством, неријетко и Богокумством! Није имао другога начина некада, но да нас, сасуде затворене, прене, оживи, разбуди својим дивним длановима и пошкропи нас својом Богојављенском, увијек свјежом и хладном водом светигорском и светогорском. А тај неспоразум, ако га гдје још увијек има, убрзо ће, још у ових првих четири – пет година Његовога уснућа за свијет, а рођења за Господске Гозбе и Трпезе Ангелских Моћи, бити премошћен, зајажен, биће насут сузама нашега покајања и нашега Богопознања, наших већ чувених досјетки: Није ли нам лијепо рекао честити Владика, да ће још дуго да нам трну зуби од зеленога грожђа брозоморе којим су нам се сладили очеви!

Земни људи, у протоку времена, све нам више постају непојмљиви, даљи, страни…Све даљи што су нам крвно ближи. А људи Божији, људи који у свијету виде Богојављење, а као задатак живота Богослужење, све сјајнији и племенитији, познатији нам бивају у вјекове дубље.

Мој истински сусрет, умносрдачни, са Истином Православља, са Истином Богојављења и Богослужења, десио се док сам још био гимназијалац. На промоцији фототипскога издања неколико сабраних предавања Светога Јустина Ћелијскога, а које је припремљено, приређено, штампано и промовисано трудом Његових сјајних духовних ученика. То учење, та Философија,до краја јепосвједочена, пред нашим очима, Богојављенским Богослужењем Митрополита Амфилохија, чији Други Долазак Миомирисни, Мироточиви и Нетјељни очекујемо и прије Другога Најсвјетлијега Доласка Господњега! Митрополит је приправио путевенаше брдске, планинске, хидробујне и урвинске Митрополије ове, за Други Долазак Господњи. Да не дочекамо Га ускликом варвара и пагана, но ускликом: Не дамо Светињу! До Побједе! До Христове Побједе!!! Све за Господа, Господа ни за шта!!!!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: