Помирење

Пише: Емило Лабудовић

Прича о међунационалном (а то скоро значи и међудржавном) помирењу народа и државних рестлова бивше СФРЈ подсјећа на печурке. Јавља се сезонски, набуја послије неке политичке „кише“, па – засуши. Углавном се гура, подстиче и обнавља грантовима дијела невладиног сектора који је у служби креирања и реализације давно утврђене и добрим дијелом реализоване стратешке политике преуређења балканског простора. Колико год се „иницијатори“ међусобнно разликују, полазиште им је исто и гласи: за помирење је потребно самоотрежњење а за то је неопходна истина и суочавање са њом. Истина о узроцима, дешавањима, злочинима, злочинцима и… последицама.

Овој полазној тези на нивоу принципа нема се шта приговорити. Али, гдје постоји принцип, постоје и „нијансе“, како би то рекао Ђоле Балашевић. А „нијансе“ које кваре принцип на којем би се градило помирење састоје се у чињеници да је највећи дио „истине“ о деведестим годинама прошлог вијека и крвавом распаду СФРЈ већ откривен и етаблиран у неколико дискурса. Први је: за кризу и распад „државе збратимљених народа и народности“ искључиви кривци су ти исти народи и народности!!! „Допринос“међународног фактора се ни поменути не смије. Чињеница да се све дешавало у контексту међународних околности у којима су неки спољни чиниоци (Њемачка, прије свих) хтјели да искористе то што је Русија била на кољенима да би довршили дислокацију америчких војних ефектива са својих територија и коначно ријеше такозвано „источно питање“, стално се скрива и забашурује. По трећи пут, наша заједничка држава платила је цех зато што је, како је на то упозоравао још Јован Цвијић „градила кућу на раскрсници путева„!

Друга, већ неопозиво „утврђена“ истина је да је за рат и распад СФРЈ искључиви кривац – Србија! Прецизније, њен никад доказани пројекат о „Великој Србији“, и поред истине да је Србија у тренутку када је могла да буде онолика колико је дозвољавао простор насељен Србима направила – ЈУГОСЛАВИЈУ!!! При томе се без престанка „заборавља“ да је рат почео и да су прве жртве пале у десетодневном „блиц кригу“ у Словенији. Тада је погинуло 44 а рањено 180 војника ЈНА, старости између 19 и 24 године, чија је једина „кривица“ била та што су се одазвали позиву „кад Отаџбина зове“! Заборављају се Шпегељ, дављење оног војника у Сплиту, стадион „Максимир“, итд, итд.

Трећа „истина“ у чије се зубе не гледа гласи: „за све је крив Слоба“! О Кучану, Туђману, Алији нарочито… ни ријечи. А кад је већ „Слоба“ вирус који је разорио трошни југословенски организам, сви други узроци и последице иду на конто Срба и Србије. Потом, као логичан исход претходне слиједи следећа „истина“: злочине су искључиво или у највећој мјери чинили Срби! Та премиса је као коначну реализацију имала више од хиљаду година „хашких“ пресуда српским званичницима, генералима и војницима! Свима осталима ни до стотину. Оваквим ставом настављена је пракса из претходних времена када су Срби, као народ, упркос немјерљивој жртви и доприносу слободи и заједничком „држављу“, „награђивани“ или неспутаним адресирањем кривње или апсолутним прећуткивањем жртава. Том политичком матрицом прешло се преко чињенице да су у темеље прве Југославије Срби уградили (и наградили „браћу“) трећину одраслог становништва. Потом је „друг Тито“ јорганом братства и јединства прекрио Јадовно, Пребиловце, Јасеновац и бројна стратишта на којима су клани и у јаме бацани Срби. Данашње српске жртве, Братунац, Кравице… „покривене“ су димном завјесом Сребренице, Рачка, Сарајева, Штрбаца… И Дубровник је ту, такође. Над „страдалим“Страдуном проливено је више суза него што је пало граната, метака и цигала укупно. Али се, зато, нико никад не „сјећа“ када су хрватске снаге срушиле чувени и ништа мање међународно заштићени стари Мостарски мост!? О „Бљеску“и „Олуји“ се говори као о ослободилачким операцијама, скривајући чињеницу да је, уз преко хиљаду убијених цивила у избјегличким колонама, тада извршена највећа „сеоба народа“у савременој Европи. Али, то су српске територије и српске жртве, а оне не улазе у „истину“. Упире се у око због Мориња, али се ћути о Лори. И нико не пита за такозвану „никшићку групу“.

„Истина“ је, такође неспорна, „неупитна“ и недодирљива, да су Срби прекршили све норме међународног права бранећи трећину своје државе од сецесионистичких намјера Албанаца и њихових „ментора“. Неопозиво „криви“ за Рачак, бомбардовани су 78 дана свим могућим, а нарочито тим истим нормама забрањеним, средствима. Налаз патолога из Финске који су необориво доказали да је Вокер безочно лагао гурнут је дубоко под тепих, а Србима је остало да свакодневно бјеже са својих огњишта и лијече карциноме по којима су европски шампиони.

У ситуацији када су све ове „истине“ непобитно и неоспориво утврђене, неопходан је само још један корак и ето помирења. Неопходно је још само да дефинитивно признамо да смо као народ за све искључиви кривци, да откријемо и казнимо још некажњене, па ће нам, по принципу „Ђура ће ти опростити што те је тукао“ све бити опроштено. И кад се помиримо са собом и том „истином“ о нама, кад прођемо самоотрежњујућу катарзу, помирићемо се и са бившом браћом. До следеће (не)прилике.

Али, баш истине ради, треба рећи да су највећи допринос стигматизацији Срба и Србије дали сами Срби. Изручењем предсједника и најбољих својих војсковођа, незапамћеним у историји, „кривица“ је призната прије суда. Потом су се у ту службу ставили бројни интелектуалци, наводни антиратни покрети, организације, „црне жене“, Бисерко и читава једна „друга“ Србија која је „прву“ прогонила горе од Карле дел Понте и Сержа Брамерца заједно. Значајно је припомогла и још увијек припомаже и „прва“ (преобучена) Црна Гора. Али, с „друге стране“ самоптужујућих гласова, осим спорадично, скоро и да није било.

Рат је, сам по себи злочин, и ни један у дугој историји раровања није био поштеђен злочина, појединачних и колективних. Зато би било ван сваке памети тврдити да Срби нијесу чинили злочине. Јесу, и то треба истражити до краја и казнити свачије „крваве руке“. Али је такође ван сваке памети прећуткивати да су злочине чинили и други и да би и њихове „руке“ требало ставити под лупу историје и закона. Без тога, истинског „помирења“ и суживота нема.

Истина је, такође, да балкански народи нијесу једини у Европи који су дуготрајно ратовали међу собом. Ратовали су Њемци са Французима, ови са Италијанима и Шпанцима, сви они са Енглезима, итд, па ипак данас живе једни поред других, сарађују и послују. Не воле се, нијесу „браћа“, али су једни уз друге и често једни са другима. Да би то било могуће, Вили Брант је отишао у Варшавски гето и – клекнуо. Такође истини за вољу, Мило је клекнуо у Дубровнику, Вучића су умало скалпирали кад је хтио да се поклони Сребреници, али још нико и никад са „друге стране“ не да није клекнуо већ ни ријеч признања или извињења није упутио. Умјесто тога, са тих простора и данас стижу застрашујуће поруке којих чак ни један „интернационални“ Србин и доказани филантроп, Новак Ђоковић, није поштеђен. А као и за свађу, и за помирење је потребно најмање двоје. И истина, она права, свеобухватна и недељива. Каква год да је, колико год да буде језива, једино она може да буде отрежњујућа и подлога не више за „братство и јединство“ јер је тај (плави) воз давно прошао већ за један нормалан и хипотекама неоптерећен суживот. Све до тада, Дрина ће бити крива да кривља бити не може.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: