Помирење

Пише: Ратимир Вујачић

Помирење, политичка парола и поштапалица, дуго је у оптицају. Мада је вођа ДПС –а изјавио поприје , на знање и равнање , да ће он јавити кад томе дође вакат. Још додаде, вођа ДПС-а, без њих нема помирења јер их је највише , кад они одлуче тадер ће и бити . И ко сад мути бистру воду, ој соколе. Јасно је да ту нема посла за аутсајдере, Академије ДАНУ, БАНУ, па и ЦАНУ, суверене грађане, они слабо што и знају, за радничку класу. Али покренуће се структуре , никнуће к’о из земље трава, кад им дојаве. Али не прије тога.

Неко је оклеветао ДПС

Него ДПС је заноћио једног августа као (релативна) већина , а освануо као апсолутна мањина . Године у дугом низу почињале су и завршавале јануаром. Тако и Милова теза паде у воду . Бијаше велики државник и оптимиста : од свих пјесмица највише је волио „Коларићу , панићу “. Он ће да заплиће и отплиће, како му кад бидне згодно. Времена на претек и ниђе му није било журити . Уствари марљиво је радио на „коначном рјешењу“ као и сви политичари његовог профила. Помирење у титоистичком маниру : користећи сва средства , потучеш противника до ногу, разоружаш га и учиниш беспомоћним . Тада, већ голаћу и сираку тужном, благонаклоно сјетујеш да се помири , заволи своју државу и навикне на праву страну историје.

Уосталом, навикавање под присилом , била је почетна премиса , уједно и стратегија „обнове државности“. Кадрови по друштвеним мрежама појашњавали су концепт , нудећи тракторијаду као рјешење: „нема чо’јека , нема проблема “, духовит је био Вељовићев колега из Стаљинове Русије.
Директор Полиције је забринуто са балкона посматрао Литијску поворку. Је ли му пролазила кроз главу мисао, да и у демократској земљи постоји народ.

Како без ДПС-а

Је ли настао тренутак за аутсајдере, самосталне истраживаче , интелектуалце, ако је који преживио ДПС европеизацију и тракторијаду. Да покушају нешто на платформи – сам свој мајстор.
Било је и раније покушаја , неважно из које банде, опозиционе или овлашћене , да објаве крај подјелама свих врста и намјена. Без намјере да главобољају око тога и уђу у материју . Али , молићу л’јепо , без реваншизма. Подијељена су, уписана као лична својина , материјална добра што је држава у име васколиког народа посједовала. Све што за небо не виси . Држава се томе није опирала, него помагала и била на услузи. Не збори се тек онако – своја држава.
Је ли вријеме мајсторско решето па је одзвонило прегаоцима и иноваторима на пољу лингвистике, вјере и нације. Вакат је да се охладе и примире, држава није (више) само њихова . Свађај се дома .

Опростиће Ђура што су га тукли

Дакле без реваншизма. Нипошто не радити њима оно што су они радили нама. Ова држава не би преживјела још једну дпс развојну философију. Треба им признати да су непоновљиви. А то значи и необновљиви. Шепуре се, показују луксус, ка’ да су мелеоне на сабљу, а не државом, освојили . Овдашња боја капитала као свјетског система. Нијесмо бадава Црногорци. И то не именично, просторно и географски, него национално. У износу од 100 %. Као што смо и новопечени власници некретнина један кроз један. Има ли ишта слађе него свој лични интерес изједначити са државом и нациојом. Служити за примјер осталима, како је лијепо живјети у држави гдје све то изгледа логично, правично и патриотски .

И нико није замјерио што у пароли о обнови државе нема изградње . „Обнова и изградња “ мање је поетично, више послијератно и комунистички звучи. Али градило се, није да није. Градио се нови „духовни“ амбијент , на новим темељима, у којима нема ни промила духа. У њиној идеологији и политичким прогласима, морала и истине тек у траговима. Код евентуалних насљедника неће их бити ни толико. Е сад како и са ким да се ујединимо, побиједимо подјеле, и створимо одрживу заједницу. Једино ако, за почетак, почнемо ствари називати правим именом. И на тај начин допринијети умиривању и разбистравању узбурканих емоција покренутих „суверенистичком“ политичком праксом.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: