(По)моћ, (по)моћ „Рајо“, мени-нама од вас данас треба!

Пише: др Момчило Д. Пејовић

Још не плачу, мада цвиле, ал’ се жале и за (по)моћ зову!

Могао је и такав наслов бити. Право ћу вам рећи да је тако гласио првобитни наслов текста о којем сам хтио писати под хитно, добивши инспирацију или посебно надахнуће, послије одслушаног говора на 43. сесији Савјета за људска права у Палати нација у Женеви „предсједника свих грађана“, али не и мо(је)га јер га одавно и јавно не признајем, као првог човјека, и изјаве коју је дао други човјек у својству премијера Владе Црне Горе, који је учествовао на Инвестиционом самиту за Западни Балкан у Лондону, у организацији Европске банке за обнову и развој (ЕБРД)!

Никад тако велике политичке активности и покретљивости у „мртвој сезони“ и зимским мјесецима, на прилично великим и удаљеним дестинацијама почевши од Подгорице, преко Париза до Мајамија, Вашингтона, Минхена, Брисела и Лондона од наших политичара и државника, партијских челника или првих личности у једној еколошкој и „економски просперитетној” држави, као што је то ево два мјесеца од када је донијет на силу боље рећи дарован „Закон о слободи вјероисповијести …“!

Донекле, може бити извјесног разумијевања за „предсједника свих грађана” што се тако разлетио и презнојавајући се наставио са новогодишњом продуженом празничном атмосфером, јер човјек има економску и политичку моћ, приватне фирме, лични бизнис и тако даље и томе слично; додуше понекад се и „заборави“ па се накнадно (при)сјети да има неке „дугове“ и фирме које ни један цент нијесу „обрнуле“ а, ипак, гле чуда да (по)стоје!

Међутим, за другог човјека у држави, премијера, је то баш необично да у свега два – три мјесеца три или четири пута званично посјети или борави у Лондону о трошку „државноме“ , иако се тамо налази његов имењак, већ нешто више од године дана „одбјегли банкарски тајкун“, који је био златни спонзор ДПС-оваца и не може се тако једноставно негирати да није био и њихов „пријатељ“, мада им је за сада обојици „непријатељ“!

Тешко се отети утиску да Душкови боравци у тако кратком временском размаку имају само „званичну” посјету, а „одбјегли тајкун”, његов имењак Душко сједи у Лондону и не хаје за „посјете” својих дојучерашњих пријатеља и политичких истомишљеника, који су радили на (из)градњи приватне „државе”!

Према ономе шта се све дешавало у посљедњих годину дана, неувјерљиво је да изостају „посјете” и које су све чешће у Лондону „одбјеглом тајкуну” или макар нека врста разговора са дистанце! Према ономе што примјећујемо на инстаграму, сматрамо да је „одбјегли тајкун у Лондону“ за сада веома опуштен и безбрижан за свој статус у Британији и да је он управо сада тај кључни свједок или инсајдер који на спољно-политичком плану „веже и дријеши” и да чврсто држи конце у својим рукама, макар што се тиче крунског доказа „снимка плаве путне торбе …”, од које по свему судећи све зависи и од које пријети озбиљна опасност да се сруши трон „предсједника свих грађана”!

Да се којим случајем иза тих честих званичних посјета Лондону од стране Душка у својству премијера не крије рјешење настале пат позиције на коју чекају „домаћи и страни“ фактори? На унутрашњем плану мирни протести створили су значајну критичну масу која озбиљно пријети да са повлачењем „Закона о вјерским слободама“, неминовно изазове и(ли) помогне паду једног „диктаторског режима”, и отвори слободан простор за изборе и нову власт у Црној Гори?

Разлог што сам у посљедњем тренутку промијенио наслов и уједно концепт цијелог даљег писања лежи у чињеници што се присјетих једног давно објављеног текста са самога краја 2003. године, под насловом „Килибардина (пр)оцјена и жал или званичан став”. Објављено као скраћена верзија у дневном листу ДАН, понедељак, 29. 12. 2003. године, страна 19).

Прије него пређем на елаборацију моје „инспирације или надахнућа“ за писањем овога текста, настојаћу да у најкраћим потезима „претрчим” кроз текст који, како рекох, објавих тако давно и под назначеним насловом. Ријеч је о Новаку Килибарди, некадашњем лидеру Народне странке, као особи која је била постављена за шефа трговинско-информативне мисије у Сарајеву и који је поводом смрти Алије Изетбеговића, некада његовог љутог политичког противника, тим поводом изјавио саучешће Босни и Херцеговини, дајући том приликом на одру покојника једну оцјену, не само политичку него и много више, нагласивши: „да је он (Алија Изетбеговић) једна од најкрупнијих личности у свеукупној историји бошњачког народа“ и да ће она „свестрано надјачати оцјену његове личности коју изричу његови савременици“!

Наравно, и том приликом био сам „инспирисан” Килибардином изјавом, званичном и незваничном – личном, о тако високој оцјени „историјске личности“ и то од једног љутог политичког противника са јасним циљем придобијања политичких поена за мјесто амбасадора у Сарајеву! За тако нешто није могао боље и погодније мјесто и вријеме изабрати од одра покојника А. Изетбеговића, а ни повода за тако нешто није могло бити бољега ! Датом (пр)оцјеном покушао је Н. Килибарда да се искупи за политичке гријехе из времена грађанскога рата, које је давао у јавност противу Муслимана и политичара њихових странака па и самог покојника о којему се тако високо изразио. Новак Килибарда своју жал за А. Изетбеговићем настојао је уновчити амбасадорским мјестом у Сарајеву! Личним „заборавом“ и својом „заблудом“ по старе дане хтио се ослободити дијела политичке одговорности од онога што је до тада искрено мислио, страсно и запјенушано радио, заступао и одлучно бранио до готове спремности да узме оружје у руке!

Тада на одру покојника изјавио је саучешће и захвалност „у име Црне Горе и лично име“ и дао изјаву од „историјске важности“, човјек који је „заборавио“ на своју не тако давну политичку прошлост и дјелатност из времена када је као лидер Народне странке држао говоре идући од једног до другог мјеста по Црној Гори, а богме и изван њених граница по Босни и Херцеговини, одакле се знао вратити и са високим одличјем-медаљом, којом се некада и дичио, примајући га од тада високих политичких представника, па је и на такво ордење Новак Килибарда хтио бацити заборав!

Прођоше толике године, а ја бијах заборавио на тај Килибардин обављени посао, политичку задаћу и уједно мој објављени текст, кад ме од прије дан или два на то подсјети „предсједник свих грађана“ да Н. Килибарда није (п)остао једини политичар који је запомагао, цвилио, тако високу оцјену о покојнику дао и поклонио се и лично сјенима свога љутог политичког противника, већ да има још наших политичара који спирају политичко блато са своје прошлости и заборављају све ради своје даље политичке будућности и опстанка на некој од државничких функција!

Слушам говор „предсједника свих грађана“ на 43. сесији Савјета за људска права у Палати нација у Женеви, у трајању од неких скоро осам минута, и не могу да вјерујем да наши црногорски политичари тако цијењени, познати, доказани и истакнути зборављају на своју политичку прошлост па и даље настављају да убјеђују јавност и оне политичаре европске, који их слушају на тако високим званичним мјестима и институцијама, да нијесу то они из времена „рата за мир“! Благо речено, безобразлук је да нас убјеђују у то да они нијесу ти исти из времена „рата за мир“!

Током говора онако ноншалантно, ма ни да трепну, да застану, да промијене боју у лицу, или не дај боже да се загрцну кад тако олако прелазе преко мртвих и живих из времена „рата за мир“, а уједно се јадају, жале, цвиле, додворавају и умољавају се присутнима у сали и онима изван те сале зарад опстанка на власти за још макар један мандат, а потрошили су их пет, шест и седми тече на мјесту премијера или један, два, на мјесту предсједника једне државе! Па зар вам то не личи на диктаторе и дикататорске режиме? Како другачије објаснити и са ким или чиме их упоредити?

Каже „пресједник свих грађана“ да он није донио – предложио Закон (…), а инсистира као „предсједник свих грађана“ и истрајава да неће одустати од Закона (…) нити ће га повући, свидјело се то неком или не! Наравно, другим ријечима тај је Закон (…) он даровао у црногорској скупштини и истрајава на њему већ два мјесеца, када десетине хиљада људи широм Црне Горе на улицама четвртком и недељом мирно протествује, и шета са свештенством учествујући у литијама и молебанима.

Можете замислити процјене „предсједника свих грађана“, које се крећу до 70.000 грађана у цијелој Црној Гори на протестима, а само у Подгорици, Никшићу, Бијелом Пољу и Беранама у тим данима је било преко 130.000 грађана који учествују на литијама и молебанима! А да оних преосталих 450.000 бирача „има право“ да остану њему привржени и његовој политици! Наравно, препознајете да је ријеч о емисији „Фаце то Фаце“ са новинаром једне босанске тв куће и(ли) радија.

„Предсједник свих грађана“ на 43. сесији Савјета за људска права у Палати нација у Женеви искористи прилику да се пожали и „укаже на једно важно унутрашње питање за Црну Гору“, а „тиче се новоусвојеног Закона о вјерским слободама …“ у његовој „држави“! А шта је тиме хтио уистину рећи и(ли) пожалити се на своје грађане који су већ два мјесеца на улицама широм Црне Горе, гдје са мирним протестима на десетине хиљада или пар стотина хиљада грађана на челу са свештенством у литијама и са молебанима изражавају свој немир бројним парлома и усклицима: „НЕ ДАМО СВЕТИЊЕ“!

Да ли је „предсједник свих грађана“ успио убиједити присутне у причу којом је започео свој говор „о напретку, вјерским слободама, људским правима (…)“ и које аргументе им је понудио, дао на увид, па му они „повјеровали“ на његову ријеч да неће бити никакве отимачине црквених имања, објеката и осталих сакралних реликвија и премета правосланом народу у Црној Гори? Сви су изгледи да је „предсједник свих грађана“ опет погријешио адресу и потцијенио интелигенцију присутних замарајући их „његовим унутрашњим питањем и Законом о слободи вјероисповијести (…)“! Да ли му је познат проценат од оних присутних у сали који му повјероваше на ријеч да широм Црне Горе има свега 70.000 грађана који мирно протествују? Само је недостајало да им каже „не залијећите се …“ више нас је са ове стране!

Треба бити, не само дрзак и дрчан, бахат и политички острашћен, набуст и надмен, осион и више него слијеп односно заслијепљен политичком мржњом па не видјети то што се дешава у његовој приватној држави званој Монтенегро у којој гради-ствара, и то нескривено и упорно понављајући да је ријеч о новом идентитету, новом човјеку, новом богу, новој цркви и новој монтенегринској историји! Па зар мисли „предсједник свих грађана“ да они који га слушају, док држи свој монолог – говор да му се не подсмијавају, иако куртоазно стрпљиво чекају да заврши свој монолог и престане са даљим убјеђивањима, жалбама, цвиљењем и индиректним молбама за политичку подршку и помоћ!

А чега све у тој емисије није било гдје је „предсједник свих грађана“ показао (за)видно „познавање“ из историје, посебно средњовјековног периода, све по угледу на некадашњег његовог политичког противника Новака Килибарду! „Исчитавање историјске литературе“ имало је знатан утицај на „предсједника свих грађана“, наравно пажљиво селектираним чињеницама и прескоцима из његове политичке биографије из времена „рата за мир“ односно посљедње деценије 20. вијека!

На самоме крају емисије није се могло даље, а да се не постави питање Сребренице, „геноцида у Сребреници“, и његовог доласка у Сарајево и Сребреницу! „Предсједник свих грађана“ је као из „пушке“ опалио односно дао потврдан одговор: „мој став је јасан“, да ће ако треба доћи у Сребреницу и да је, без дилеме за њега, тамо „почињен геноцид“, и да ће ако треба својим присуством показати пијетет према жртвама геноцида који се десио у Сребреници!? У Сарајево, не долазим, био је одлучан, резолутан и јасан „предсједник свих грађана“ због одрђених „политичких несугласица“ унутар Федерације БиХ, а његова добра воља и жеља стоје отворене да се настави комуникација у пријатељском духу са БиХ!

„Ако вас неко … чланови предсједништва њих двојица …, исламска заједница… реис …, организатор 25 годишњице геноцида у Сребреници …, позову у Сребреницу …, да ли ћете доћи? Наравно, … став Црне Горе на ту тему је јасан, мој став је на ту тему јасан …, према томе, ако треба и присуством показати пијетет према жртвама тог геноцида, па какав је проблем ? Напротив“!

Политички дугови из прошлости сада су дошли „предсједнику свих грађана“ за наплату од оних који су стрпљиво чекали да им политички догађаји дођу на руку! Политичка улога коју је некада имао Новак Килибарда није била политички сасвим кредибилна, али јесте била привремена и имала је свој значај и улогу за спољну политику БиХ, посебно за Бошњаке и Муслимане, на међународној сцени! Одиграо је Н. Килибарда то што се од њега тражило, а „предсједник свих грађана“, који је до сада вјешто избјегавао политичку улогу за коју је некада морало доћи вријеме, нашао се у безизлазној ситуацији! А гдје баш сада када му политичка ситуација на унутрашњем плану не иде никако, односно може се рећи да му пријети пад са државничког трона! Сада је било неизбјежно, хтио то или не, мора(о) је прихватити политичку улогу покајника! Додатно, инсајдер из Лондона не мирује и сваким даном његове пријетње и обећања бивају сурово озбиљна и пријетећа!

Н. Килибарда се у улози шефа трговинско-информативне мисије донекле политички мало стресао, иако се није и нити се могао политички опрати! Сада је ред дошао на његовог некадашњег политичког противника, а касније великог политичког идола и заговорника новог идентитета, боље рећи „двометрице“, како се то метафорички вјешто и лукаво изрази једном приликом Н. Килибарда.

„Предсједник свих грађана“ има сада много тежу и незахвалнију улогу од Новака Килибарде, који је са позиције шефа трговинско-информативне мисије у Сарајеву искористио одар свога љутог политичког противника А. Изетбеговића одајући му „признање и захвалност“ и уједно дао високу „историјску оцјену његове личности“!

Улога је у толико тежа што је ријеч о Бакиру Изетбеговићу, сину покојног Алије Изетбеговића, којему треба доћи на ноге и својим доласком још једном потврдити оно што су декларативно негдје давно изјавили и тим чином озваничити политички побједу и тријумф над некадашњим политичким противником! Мрдања више нема, одлагања још мање а само би политички крах „предсједника свих грађана“ могао га спасити и политичког понижења!

И док је Н. Килибарда имао улогу да се „захвали и потражи опроштај“ на одру А. Изетбеговића, „предсједник свих грађана“, има улогу и задаћу политичку да дође у Сребреницу и сједне у политичко крило Бакира Изетбеговића, па на тај начин своју политичку прошлост у потпуности стави као признање за своју државничку и политичку прошлост и уједно свој лични пораз и политички крах једног „предсједника свих грађана“ једне малене и независне, а НАТО-вске државе на Балкану! Сазрело је вријеме да „предсједник свих грађана“ жање што је давно посија(н)о!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: