Помоћни точак

Неизбројива скупина текстуалних, аудио, или видео записа тематизовала је сада већ чувену протестну, двадесет и четврту октобарску ноћ у Подгорици. Па ипак, да  није било и да нема Телевизије Црне Горе, стиче се утисак да уопште не бисмо ни сазнали гдје смо ми то били, те каквом смо скупу присуствовали у ноћи великих народних протеста. У сврху ефектне едукације „неупућеног“ грађанства, прве новембарске ноћи је на режимској ТВ Бастиљи уприличена емисија симболичког назива, и још говорљивијег садржаја – „Држава и демократија“. Тема емисије (досјећаш се, драги читаоче?!): угроженост државних терориста од „разуларених“ демонстраната, који „наоружани“ папирним марамицама јуришају на „пацифистичка“ борна кола.

Гости у емисији, гле чуда, експлицитни и/или имплицитни доказани браниоци „уставног поретка“. Међутим, њихови искази, с обзиром на њихове функције, не одударају од пројектованих, уоквирених теза о томе да је голоруки народ ударио на „незаштићени“ репресивни апарат (чије дивљање је иначе посљедње, али уједно и највеће цивилизацијско посрнуће овог друштва). Међутим, опхођење новинара, својеврсног „надзорника“ њихових монолошких партија вишеструко је занимљивије за анализу.

Појава која се већ извјесно вријеме легитимише као аутор и водитељ ове емисије парадигматичког карактера, до трагикомичних размјера се идентификовала с улогом „објективног“ новинара, који има за циљ да „освијетли“ третирану проблематику кроз разговор са својим сабесједницима.

Ни бескрајно стрпљење и респектабилна доза мазохизма, несумњиво неопходна за рецепцију програма наречене телевизије, нијесу били довољни да се до окончања емисије уочи макар и зрнце пристојности. Разумије се,  непостојање професионалнх параметара овог псеудоновинара и у руралном маниру профилисаног псеудошаљивџије одавно му је опроштено. Од њега се, дакле, ништа друго и није очекивало, осим да самокомпромитујућим понашањем испуни иронијским смијехом бројне црногорске домове. Тако је, несвјесно, бар на тренутак успио да санира забринутост мнозине због недостајућег забавног програма, давно суспендованог прекидом емитовања чувеног „Топ волеја“, који је приказиван у истом недјељном термину, и који је подједнако релевантно као и ова емисија проблематизовао трауме наше свакодневице. Истини за вољу, „Топ волеј“ је био знатно креативнији, јер су, између диригованих аплауза и аматерски грађене забавне атмосфере, ријетки срећници могли зарадити неке ситне паре, или барем замјену тикета за сљедећу седмицу, док су гледаоци, уз недјељни зуј фена за косу, правили предах од информативно-индоктринативних садржаја. Међутим, нема тог потенцијалног згодитка којим би се ступидност ове емисије могла подносити, и просто се питам како би се његов садржај одражавао на стање менталне хигијене нашег грађанства, да срећом нема раскошног језичког репертоара, у чијој је лексичкој свјежини садржан и одбрамбени механизам на бљувотине које се с фреквенција ТВЦГ већ деценијама досљедно емитују.

Разлог за настанак кратког писаног коментара о колосалном продукту  црногорског аналитичког новинарства није састојан ни у чињеници да би  надменост аутора ове емисије једино била достојна његове улоге предводника полицијског кордона, који увелико превазилази амбицију да дисциплинује „само“ присутне демонстранте. Напротив,  симболички узев, он ту намјеру артикулише према свима којима се, у ишчекивању неке „ексклузиве“, даљински управљач неспретно зауставио на програму РТЦГ.

Један моменат из ове отужне емисије, посвећен дјеловању злогласног хамера критичне ноћи, ипак је превазишао све границе укуса, па чак и за стандарде највулгарније режимске пропаганде. Инспирисани водитељевим „уздржаним“ тоном и сугестивним питањима, учесници емисије су до неподношљивости релативизовали емитовано полицијско насиље, упркос непобитним видео свједочењима насилничког „херојства“. Управо због тога, и учеснике емисије и, нарочито, њиховог домаћина, треба, за сваки случај, подсјетити на сљедеће: ниподаштавати бруталну и незабиљежену деструктивност режимских, криминалних и антинародних снага  не значи ништа друго, осим акта солидарности са злочином у покушају.

До времена успостављања нормалне, слободне и просперитетне Црне Горе, експоненти медијског помоћног точка на расклиматаној режимској скаламерији требало би да, коначно, уоче нужност разоквиравања, и спознају значај јавне одговорности. Концепт „посљедњег острва“, на којем још увијек истрајавају, одавно је крахирао. Само немају пријатеља да им то јави. Зато би њиховој емисији тренутно прикладније стајао назив који нема додирних тачака ни с државом, још мање са демократијом, а односи се на ограђени, изоловани простор, у којем обично обитава форма живота релаксирана умног напора. Надајмо се да такву асоцијативност ни они, ваљда, не призивају.

(Аутор је професор књижевности)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: