„Помоз’ Бог, браћо Срби! Да ли вам шта треба?“

Прича о вицеадмиралу Емилу Гепрату и Србима почиње 1916. године. Мјесто, Тунис, гдје је Гепрат био командант француске војске и гувернер Бизерте. Бјеше то доба када на Сјевер Африке почињу да пристижу српски војници који су преживјели прелазак преко Албанских планина. Рањене и измучене јунаке и цивиле који су лађама стизали Гепрат је дочекивао цвијећем, пићем, јужним воћем, слаткишима и питањем: „Помоз Бог, браћо Срби! Да ли вам шта треба?“, и то на српском језику.

Српска мајка

Видјевши у каквом стању пристижу први рањеници, Гепрат наређује да им се укаже њега у граду Бизерти и болницама широм Магреба. Храбра одлука једног официра који није спровео одлуку француске Врховне команде, да Србе смјесте дубоко у неприступачну пустињу. Самоиницијативно је одлучио да се, болесним и исцрпљеним војницима, обезбиједи „какав такав“ пристојан смјештај и медицинска њега, што је испоставило се, спасило више хиљада бораца. Париз и Марсељ, те други француски градови, били су одредишта у које је слао цивиле на опоравак. Успио је и да издејствује повећање војничког следовања хљеба са 600 грама, што су добијали и француски војници, на 1 килограм за српске јунаке, за оно вријеме била је то „немогућа мисија“. Гепрат је знао да на тај начин, уз љекарску његу, спашава изнурене војнике од сигурне смрти и омогућава им опоравак. Његов однос према војницима и цивилима, Срби су једноставно преточили у надимак „српска мајка“.

„Поздрављам у вама официре који су водили војску којој се цио свијет диви. Поздрављам у вама војнике који су умјели са толико храбрости, одушевљења и пожртвовања да се лавовски боре против десет пута јачег непријатеља, поздрављам у вама људе“, говорио је вицеадмирал Гепрат српској војсци.

Рачуна се да је Тунис примио више 60.000, а у болницама је лијечено више од 40.000 војника. Само је са Крфа, те 1916. године, бродовима дошло више од 11.000 изнурених албанском голготом, болесних и гладних Срба. У отаџбину се није вратило њих више од 3.000 и сахрањени су на 24 гробља у 22 града Сјеверне Африке.

Фото: „Ле Мирор“, 1916. – Адмирал Гепрат са српским официрима у Африци

Добро дошли, госпођо

За вријеме опоравка од албанске голготе и ратних страхота, испричане су многе приче. Једна казује и о Гепрату, једна од њих. Наиме, на једном броду који је те 1916. године упловио у Бизерту, заједно са рањеним борцима и избјеглицама, нашла се и једна жена. Како је народ причао, Српкиња, жртва непријатељских војника, немајући гдје, пошла је за војском.

Приликом обиласка брода, Гепрат је примијетио да је војници крију. Рашчупана, вашљива и исцијепана, била је јадан призор.

„Зашто кријете ову жену?“ – питао је Гепрат команданта строја.

„Она сада носи у утроби дијете непријатељског војника“ – дискретно је одговорио официр.

На те ријечи адмирал је размакнуо војнике, пришао жени и заузео став мирно. Затим се дубоко поклонио, отпасао свој парадни мач и положио га пред ноге жене, пољуби јој руку и рекао: „Добро дошли, госпођо“.

Гепрат у Београду

Када је први пут, храбри војсковођа и, у сваком погледу, велики човјек, адмирал Гепрат дошао у Београд 1931. године грађани су га уз овације на рукама носили од Жељезничке станице до Славије. На општини Савски венац, централној градској општини Гепратова улица се надовезује на Гаврила Принципа, „тече“ дуж Савског венца до улице Кнеза Милоша, и представља управо пут којим су адмирал Београђани тридесетих година прошлог вијека носили на рукама.

Фото: Београдске општинске новине, 1931. – Дочек адмирала Гепрата у Београду

Адмиралу Гепрату додијељен је Орден Белог орла са мачевима првог реда.

Аутор: Петар Минић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: