Понављачи

Реално, могао бих написати колумну ради колумне, нарочито јер то обећах мом пријатељу Гојку; могао бих урадити оно што наводне перјанице српског независног новинарства и наводно национално свесни раде у сласт, продати мало магле, тешких речи и компликованих реченица, ламентирати или “анализирати” (што је облик самозадовољавања, али без мануелног рада) и притом покушати то наплатити.

Пише: Томислав Ловрековић

Заиста бих могао. Само, некако ми не иде – јер, ваља да неко каже и истину. А, истина, као таква, не сме бити обавијена у обланду, сакривена у мору досадних фраза и високоинтелектуалних цитата. По салонима се Србија продаје, а на улици њена будућност купује и у том избору, вазда ми је друга опција ближа. А, на другој опцији нема лажи. И хајде онда да је оставимо по страни, а онима који отаџбину бране уз вињак, цигару и салонских намештај у испразним расправама, нека је на част. Па, да почнемо.

Док се српска опозиција и назови опозиција “дави” око наизглед судбоносних питања – шта радити са азилантима и да ли је ЕУ лицемерна, како се одредити према Републици Српској, како спречити погубан процес евроатлантских интеграција и је ли Вучић сурови аутократа Чаушекових манира, пропушта се констатација чињенице над чињеницом, у односу на коју су све ове тезе небитне и маргиналне: Србија је суштински и дефакто окупирана земља. И то је истина коју сви прећуткују, због интереса, страха или кратковидости, свеједно је. Ко не верује, ево и мале аргументације.

Буџет се не саставља тако да одговора народу, него да ММФ потапше по рамену – спољна политика се не кроји по мери Србије, већ по налозима Ангеле Меркел – унутрашње “реформе” не воде бољитку друштва, већ задовољству Тонија Блера – Војска се не прилагођавава одбрамбеним потребама државе, већ попуњавању упражњенин пионских места на шаховској табли НАТО пакта – коначно, на Косову и Метохију без преласка границе не можете.

У том петнаестогодишњем процесу, који се лагано приводи крају (ко не верује, нека гледа како екстремне муслиманске снаге поносно марширају Рашком, а војвођанске заставе поносно вијоре на северу), имамо још један лудачки, унутрашњи процес: Коштуница је кренуо тај прљави посао, а онда је испао патриота у односу на Ђинђића који га је наследио. Ђинђић је још оштрије наставио у том правцу, а онда испао патриота у односу на Тадића. Тадић је завршио многе ствари, а онда испао патриота у односу на Вучића. Да скратимо причу: свако је радио противно интересима Србије, брже или спорије, агилније или мање агилно, али је био бољи од наследника, иако је здрав разум налагао да је то тешко оствариво.

Где, дакле, грешимо? Што смо у тој евроатлантској учионици, прихватили и пристали на улогу ученика, првака, необразованог, наивног и послушног: оног којем је најбитније да учитељица, звала се она Хавијер Солана, Оли Рен или Ангела Меркел, види рукицу и похвали “паметан” одговор и добро одрађен домаћи, оног који зна да је у ћошку, магарећој клупи или на кукурузима по заслузи и да је то заслужио и коме је примерна оцена из владања једино битна.

Та нам се улога толико осладила, да смо, ето, понављачи већ деценију и по: сваки пут највећи полтрони, највеће тужибабе и највећи увлакачи. Можда би, само једном, за промену, на дан, ма на сат, могли помислити да нама припада катедра и пробати: можда би могли одлучивати о својој судбини и о својим проблемима, можда би могли бити своји. Чисто да видимо како нам иде и како то изгледа.

Да би се то догодило, потребно је, међутим, испунити пар предуслова, а свака подразумева да се они који Србији мисле добро, или се, понављам се, тако представљају, скину са једне озбиљне дроге, можда и најозбиљнје, у медицинској литератури и свету зависности познатој као сујета.

То, даље подразумева да се српска опозиција не уједињује да би рушила Вучића, него да би дизала Србију – да се не окупљају да би освојили власт, него да би вратили слободу – да им заједнички именитељ не буде оно против чега, већ оно за шта су – да не буду само они изборна воља народа, већ да њихов избор буде да буду по вољи народа.

До тада, сви су понављачи, и издајничка власт и “национална” опозиција, који уче из истих уџбеника, писаних од стране лоших аутора. Док они понављају, народ пада годину. Петнаести пут заредом. Време је за промене, зар не? Само, те промене из салона не иду….

Аутор је председник УГ Покрета

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: