Понижавајуће шале америчког агресора

„Кад се национална гарда Охаја у Србијју врати – дочек је топао, као и увек“.

Овако је Америчка амбасада подсијетила Србију на све своје бомбе и осиромашени уранијум које су, током деведесетих година, просипали по српском животном простору: Републике Српске, Републике Српске Крајине и Савезне Републике Југославије: Србије и Црне Горе.

„Писати о „топлом дочеку“, који је друго име за агресију на Југославију, Србију и Републику Српску, те улогу у разбијању Републике Српске Крајине и највећем етничком чишћењу у Европи послије Другог свјетског рата; практично о агресији која траје од 1991. године и која до данас није престала, може дјеловати „помало упитно“, само за оне политике и личности, чију се улога, као у огледалу, данас, види и разумије као улога пуких вазала и помагача непријатељу, који ломи кичму њиховом народу и држави“, наводи за ИН4С портал Џевад Галијашевић, стручњак за тероризам.

Форма агресије иако је увијек била „топла“, није увијек била иста.

„Прво је то било антиуставно отцјепљење од СФРЈ, па у БиХ надгласавање конститутивног народа, затим референдуми који су у формалном и суштинском смислу били незаконити и нису могли произвести оне правне и политичке посљедице које су уз подршку западних сила произвели. Послије тога, слиједили су масакри младих регрута ЈНА, практично дјеце, у Словенији и Хрватској. У Босни и Херцеговини се наставило злочинима у Сијековцу, Добровољачкој и Тузланској колони. Наставило се терористичким акцијама које је, кључни амерички савезник у Босни, режим Алије Изетбеговића проводио са својом радикалном, фундаменталистичком и екстремном браћом из афро-азијских земаља нападом на рударе из Тузле који су протествовали пред Скупштином, затим нападом ручним бацачима и зољама на Ријасет Исламске заједнице Југославије у Сарајеву, па терористичке акције у Васе Мискина, Маркалама, Тузланској капији па убиство Неџада Угљена, Јозе Леутара“, наводи Галијашевић у изјави за наш портал.

У паузи злочина…

У паузи ових масовних злочина, забиљежених оком и интересом западних тајних служби, представљених лажно, као српски злочин, у потпуно лажном свјетлу и суштини, били су снајперски напади и немилосрдна, међусобна убијања, која су  проводиле Алијине убице назване од миља „Шеве“; убијања властитих команданата у принципу разбојника попут: Цаце, Ћеле, Јуке па и покушаја убиства команданта муслиманске војске, генерала Сефера Халиловића. Незаобилазан и најважнији сукоб „шиита и сунита“, „Хамаса и Фатаха“, „Ал каиде и ИСИЛ-а“, у бити Истока и Запада, био је сукоб „Бабе и Деде“ – Фикрета и Алије. И други догађаји, пуни идентичног злочиначког садржаја, су се одвијали као на филмској траци, и за све њих су били криви Срби, Република Српска, Србија чак и Југославија,која је властито самоуништење прихватила и њиме управљала. СФРЈ, па СРЈ, па заједница СЦГ, па Црна Гора за себе и Србија сама, са свима против ње и српског народа. На крају свега, остају питања. Како се звало везивно ткиво свих ових процеса у којима су Срби вријеђани анатемисани и подругљиво блаћени у сваком смислу? Која је било основица догађаја, смисао, суштина и организација, позадина свега која диктира појаву а затим је тумачи?

Пропаганда – углавном потцијењена, али изузетно ефикасна дјелатност

„Разорни, далекометни пројектил који се брзином свијетлости преноси са једног на други крај земљине кугле и креира, производи и усмјерава политичке посљедице сваке појаве, брзином која превазилази све што је људском роду познато, зове се – ПРОПАГАНДА“, наводи Галијашевић.

-Да су американци бацили нуклеарну бомбу на Србију, та нуклеарна бомба никада не би изазвала тако разорне и штетне посљедице по државу, њен међународни угледи перспективу као што је то урадило најефикасније, немилосрдно оружије Запада – ПРОПАГАНДА!!!

У пропагандној агресији, присутна је константно ЗЛОУПОТРЕБА ЕМОЦИЈА, као класична техника кориштена са циљем онемогућавања критичке свијести емотивним импулсима (саосјећање, емпатија, бијес, страх, неизвјесност, итд.). Изазивањем јаких емоција, ПОДСТИЧЕ СЕ ПРИСТУП НЕСВЈЕСНОМ, како би касније било могуће на нивоу несвјесног провести идеје, жеље, бриге, бојазни или присилу или пак изазвати одређена понашања.

Међутим, ако неко мисли да пропаганда дјелује само на појединца,човјека и његову психу,а занемари и превиди стварни разлог пропагандног дјеловања на друштво и друштвене процесе- губитак политичке суверености у корист нападача, покретача пропагандне агресије, биће потпуно неразумљиви, несхваћени и готово непримјетни. Пропаганда увијек има за циљ ПРИКРИВАЊЕ СТВАРНОГ ПОЛИТИЧКОГ И ЕКОНОМСКОГ ИНТЕРЕСА, уз стварање услова за њихову реализацију, јасан је Галијашевић.

Компромитовање прошлости

„Код српског народа посебно је важан циљ КОМПРОМИТОВАЊА ПРОШЛОСТИ пуне жртвовања и херојских дјела, народа и појединаца, а умјесто тога СТВАРАЊЕ ОСЈЕЋАЈА ЛАЖНЕ КРИВИЦЕ због тешких кривичних злочина који оправдавају акције отимања Косова и рушења Дејтонске архитектуре на штету Репулике Српске..

Агресивним мјерама покушава се убиједити друштво и народ, да је само и искључиво српски народ одговоран за сопствену несрећу, услијед оскудног знања, ограничених способности или недовољног труда његових вођа. На овај начин агресори, уз помоћ домаћих сарадника и петоколонаша, желе да (за)владају будућношћу српског народа“, сматра наш саговорник.

Он додаје да тако изманипулисани, несигурани и потцијењени појединаци и народ у цјелини, оптерећени осјећајем кривице, одустаће од тражења правих узрока свог положаја и побуне против глобалних политичких и економских система.

Коначни и стварни пораз Србије, наступаће неопажено, постепено, чекајући прави тренутак, корак по корак, са пуном свијешћу о простој чињеници – да би јавност несвјесно пристала на неку неприхватљиву мјеру, треба је уводити је постепено,непримјетно, “на кашичицу”, мјесецима и годинама. Промјене које би могле да изазову отпор, ако би биле изведене нагло и у кратком временском року, биће спроведене политиком малих корака, „кувањем живе жабе“.

Држава се тако временом неосјетно мијења, свијест о народном интересу отупљује, људи истовремено постају неспособни да схвате да су друштво и држава изложени радикалним, суштинским промјенама.

Како је то површна и погрешна политичка конструкција која противријечи свим историјским процесима, и свему што је било који народ на планети икада научио о себи, и народној борби за опстанак, слабљењем јединог ефикасног средства одбране – властите државе.

Познавање пропагандних система и начина комуникације са друштвом у цјелини, како је то једноставно уочио и дефинисао Ноам Чомски, подразумијева посебан облик комуникације у којој се такав лидер, учестало и интензивно, друштву обраћа са љутњом и увредама, као да се обраћа малољетном дјетету и незрелој особи тиме постиже два „корисна“ учинка: јавност потискује своју критичку свијест, а порука има снажније дејство на људе. Плански се сиромашнијим слојевима онемогућава приступ механизмима разумијевање манипулације њиховим пристанком. Зато квалитет образовања сиромашнијих друштвених слојева, треба бити што слабији и испод просјека, да би понор између образовања, разних слојева друштва остао непремостив. Уз све то: и привидни интелектуалци и академици, представници квази политичких елита, јавно без одговорности, трагично одвојени од реалног живота и народног интереса,„у име памети“дају пристанак јавно величајући глупости злоупотребљавајући институт наводног знања, присиљавају јавност да прихвати политичке мјере и просјечност, а пригрли издају политичких и умних елита, као нешто дубоко промишљено и неразумљиво за „обични народ“.

Историја субверзивног и пропагандног дјеловања достиже кулминацију двије године након бомбардовања Савезне Републике Југославије, избијањем „петооктобарске револуције“, чије су пароле потицале управо од непријатељске тајне пропаганде и циљева непријатеља. Креирајући те процесе, посебно у Енглеској и Њемачкој, исправно је схватано да код кориштења овог специфичног оруђа, успјех зависи прије свега од количине примјене. Да би пропаганда дјеловала као оружје првога ранга морала је, на овој „нашој страни“, представљати посљедње уточиште политичара без запослења, мјесташце за забушанте и неостварене поједнице жељне власти, привилегија и богатства. Међутим, ако би се пропаганди супротставила истина кроз, националним интересом инспирисану, адекватно одабрану идеју, веће вјеродостојности, барем исте увјерљивости и чврстине у одбрани националних интереса, тај концепт би имао шансу да побиједи, само уз велику одлучност и испремност на жртвовање.

Пропаганда се мање боји неког немоћног, безвољног генија него човјека природне снаге чврсте воље,чак и скромнијег образовања. Најупадљивије она фаворизује појединце без моралног интегритета, жељне власт, социјалног статуса и материјалних добара, неостварене, неспособне а амбициозне јер је вјешта, да притом створи варљиви утисак да су ти животно неостварени појединци једини могући и прави изборида се једино под њиховим лидерством може одржати мир. За то вријеме у лукавом опрезу и непрестано осваја једну за другом позицију, час потајним изнуђивањем, час стварном крађом у моментима када општа пажња бива окренута другим стварима. Не жели бити ометана или пак ствар држи за ситну и безначајну, да се непотребно не би узбуркавали духови а противник раздраживао.

Процјеном, и систематским кориштењем, свих људских слабостиово је изванредна тактика чији резултат, готово математичком егзактношћу, мора водити успјеху уколико угрожена страна не научи да се против „атомске бомбе“ мора и сама борити, на исти начин и истим средствима – „атомском бомбом“. Слабијим природама мора се притом рећи да се овдје управо ради о бити или не бити. Не о теорији меке моћи, како нас увјеравају.

ПРОПАГАНДА ЈЕ СТВАРНА, ТВРДА МОЋ.

„Европски пут“, „државни ауторитет“, „пацифизам“, „интернационална солидарност“, „демократија“ итд. су креације и појмови који су код нас већ постали тако круте, чисто доктринарне представе да свако дјеловање на плану испуњавања општих, националних и животних интереса остаје дубоко искривљено и скривено у магли ефикасне пропаганде. Тај несретан начин посматрања реалног живота људи и друштва у цјелини, у сјени подмитљивог, уцијењеног предубјеђења, убија способност народа да се егзистенцијално питање – питање опстанка, рационално промисли без демагогије о прошлом рату, патриотској улози странке или појединаца у њему, којима је само то остало као алиби за потпуну издају и за служење американцима, у овом рату, који је стваран – који понижава Србију и гомила жртве на плану рушења овлаштења, надлежности и капацитета државности Републике Српске.

Истина је, да само правилан избор, може код народа који брани властито, животно тло, водити до стварања јуначких врлина, а код моралних ништарија до ласкања и подмуклих суровости.

Увијек ће међутим, у борби за самоодржање, подлећи онај народ и бити подјармљен, а тиме и осуђен на раније или касније изумирање, који показује најмање јуначких врлина, или ниједорастао лажљивој и перфидној лукавости непријатеља.

Али, и у том случају, ово не треба само, приписивати недостатку мудрости, него прије свега, недостатку одлучности и храбрости који се покушава скрити под плаштом демократског и хуманог опредјељења.

У индустрији за односе с јавношћу, која је већ око шездесет година најважнија индустрија на Западу, такво шта се подразумијева. У бити, шта је сврха те индустрије у Србији, осим да ствара илузију дебате или слободе у друштву, а да дјелује ефикасно само у свом интересу. По форми недовољна, у бити потпуно психолошки погрешна без икаквог промишљеног система и заједничког смисла и акције – то је стварни резултат једног озбиљног испитивања наше укупне, предратне, ратне и послијератне пропаганде.

Ето, зато је Србија ту гдје је. 

И зато се американци подругљиво цере – јер им се може… још неко вријеме.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: