Понос Србије: Лепе, паметне и – наоружане

Када би бирале оружје, Бојана би изабрала ручни бацач, Јелена би се одлучила за пушкомитраљез, а Ива за снајпер!

Од најбољих кадета 136. класе Војне академије ништа друго, рекло би се, не бисмо ни очекивали. Па ипак, каријера ове три 23-годишњакиње, које ће од 12. септембра бити међу најмлађим потпоручницима Војске Србије, наставиће се у финансијској служби Војске Србије, јер су се за тај смер на ВА определиле.

Остаће, међутим, упамћене као прве даме које су школовање на Војној академији завршиле као прве три у рангу, у конкуренцији од 157 кадета.

У паузи увежбавања за свечани дефиле и промоцију потпоручника за „Блиц“ откривају како су се одлучиле за војни позив. У случају Бојане Регодић из Београда, најбољег кадета у класи, то је и питање традиције. Отац јој је војно лице, професор топографије на Академији, а у Војсци су јој и стричеви, ујак…

Традиција

„Желела сам на ВА пре свега због квалитетног образовања. Мада, да није било смера финансија, не бих ни размишљала о томе. На смеру нас је било само 15. Предавали су нам најбољи професори са Економског факултета, а како нас није било много, могли су да нам се посвете више него што би то могли на цивилном факултету“ прича Бојана, која је, као и Јелена Пековић, завршила Прву економску школу у Београду.

Јелена признаје да је Бојана заправо и заслужна што су, после завршене средње школе, наставиле заједно да студирају.

„Бојана ме је практично наговорила да се пријавим на Академију, иако сам првобитно хтела на економију. А и мој отац већ 30 година ради као цивилно лице у војсци „ прича Јелена.

Ива Стефановић из Лесковца не наставља ничију војничку традицију. Завршила је Гимназију у родном граду, а за школовање на Академији определила се пре свега због сигурног посла у будућности.

Признаје да јој је, као и Бојани и Јелени, тешко пао уводни део школовања и прелазак из цивилног на војнички режим живота.

„Нема више маме и тате да се брину о теби. Ниси више сам у соби, већ је делиш са још 15-20 девојака“ прича Ива, а Бојана се надовезује како јој је војска помогла да се осамостали и бори за себе.

Без поштеде

Било је и других тешких тренутака – тешких испита, напорних логоровања на Пасуљанским ливадама…

„Радиле смо све као и остали кадети, пуцале смо из пушака, ручних ракетних бацача, „шкорпиона“, „тетејца“, снајпера, постављали експлозиве, бацали бомбе… Није било никакве поштеде“ прича Јелена.

За колеге мушкарце имају само речи хвале. Увек су били спремни да помогну и од њих, како кажу, никад нису чуле ниједан негативан коментар, нити због тога што су девојке, нити због тога што су најбоље у класи.

„Ми смо већ пета генерација девојака на Академији“ објашњава Јелена.

На питање имају ли момке, све три помало стидљиво одговарају да због посвећености учењу нису имале прилике да се са неким зближе. Планирају да наставе школовање и стекну мастер. Доста тога зависиће и од места у која ће бити распоређене на службу, што ће знати 14. септембра, два дана након промоције у потпоручнике и свечаног дефилеа испред Дома Народне скупштине.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: