ИН4С

ИН4С портал

Поносна песма – Милан Ракић

Узвикнућу громко кроз пределе неме, Да обузме сваког неверника страва: “Јест, само је она лепотица права, А ја њезин пророк за вечито време!
Rakić

Милан Ракић

Безбројне су очи по твом стасу пале
К’о уморна јата на поморску лађу,
И, све очарене, за тренутак стале
Да на теби одмор и лепоту нађу.

Безбројна су уста рекла да те љубе,
И умукла затим, да никада више
Не прозборе речи ни нежне ни грубе,
Јер теби речена реч – све друге брише!

Безбројни јауци прате твоје стопе
Кад ти, к’о божанство страсно, сиђеш к нама,
И безбројне страсти запламте ко слама,
И безбројна срца црном крвљу лопе…

И нико, и никад, не дотаче вреле
Усне твоје, нити реч ти нежну зачу.
Само, к’о две сесте у безгласном плачу,
Две се душе наше у милости среле.

И ја сам господар твој и твога тела,
К’о деспоти стари владам тобом сада,
Сам напајам уста са свих твојих врела,
И сва нежност твоја само на ме пада.

О, када је тако стари Усуд хтео,
Да ја изабраник будем, ја једини,
И да, увек уз њу, век проведем цео
Очаран, и бачен у чаробне чини,

Подигнућу главу своју поносито,
И као мујезин са танког минарета,
Док подамном шушти непрегледно жито
И на месечини плави кукољ цвета,

Узвикнућу громко кроз пределе неме,
Да обузме сваког неверника страва:
“Јест, само је она лепотица права,
А ја њезин пророк за вечито време!”

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

1 thoughts on “Поносна песма – Милан Ракић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Privacy Policy