Поносна песма – Милан Ракић

Безбројне су очи по твом стасу пале
К’о уморна јата на поморску лађу,
И, све очарене, за тренутак стале
Да на теби одмор и лепоту нађу.

Безбројна су уста рекла да те љубе,
И умукла затим, да никада више
Не прозборе речи ни нежне ни грубе,
Јер теби речена реч – све друге брише!

Безбројни јауци прате твоје стопе
Кад ти, к’о божанство страсно, сиђеш к нама,
И безбројне страсти запламте ко слама,
И безбројна срца црном крвљу лопе…

И нико, и никад, не дотаче вреле
Усне твоје, нити реч ти нежну зачу.
Само, к’о две сесте у безгласном плачу,
Две се душе наше у милости среле.

И ја сам господар твој и твога тела,
К’о деспоти стари владам тобом сада,
Сам напајам уста са свих твојих врела,
И сва нежност твоја само на ме пада.

О, када је тако стари Усуд хтео,
Да ја изабраник будем, ја једини,
И да, увек уз њу, век проведем цео
Очаран, и бачен у чаробне чини,

Подигнућу главу своју поносито,
И као мујезин са танког минарета,
Док подамном шушти непрегледно жито
И на месечини плави кукољ цвета,

Узвикнућу громко кроз пределе неме,
Да обузме сваког неверника страва:
“Јест, само је она лепотица права,
А ја њезин пророк за вечито време!”

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: