Попис становништва и идентитетска питања

Пише: Милан Гајовић

Влада Црне Горе је планирала да се у току ове године спроведе попис становништва, домаћинстава и станова. Доказ за то је  и Предлог буџета за 2021.годину, у коме је Управи за статистику – МОНСТАТ-у, за попис, опредијељено 2.447.485,60 евра.

Претходни попис је спроведен, од 1. до 15.4.2011.године, на основу Закона о попису становништва, домаћинстава и станова („Службени лист ЦГ“, број 41/2010). У  члану  5 став 1 тог Закона (Подаци о лицима), било је нормирано:

„О лицима која се обухватају овим пописом, прикупиће се и следећи подаци: …етничка припадност; вјероисповијест; матерњи језик…“

Према подацима МОНСТАТА, чија  се вјеродостојност оспорава, на том попису је регистровано 620.029 становника Црне Горе. Од тога су 44,98 одсто (278.865) Црногорци, 28,73 одсто (178.110) Срби, 8,65 одсто Бошњаци, 4,91 одсто Албанци, 3,31 одсто Муслимани, 1,01 одсто Роми и 0,97 одсто  Хрвати. За српски, као матерњи језик, изјаснило се 42,88 одсто (265.895)  грађана, а за црногорски језик 36,97 одсто (229.251) грађана. Као православци изјаснили су се 72,07 одсто (446.858) грађана.

Прије наредног пописа, неопходно је донијети Закон којим ће се уредити правила за његову  припрему, организацију и спровођење. Треба водити рачуна да  између ступања на снагу Закона и спровођења пописа остане довољно времена за неопходне мјере и радње надлежних органа.

Међутим, у току је интензивна кампања антисрпских, глобалистичких политичких партија, НВО и појединаца да се у новом Закону о попису не прикупљају подаци о етничкој (националној) припадности, вјероисповијести и матерњем језику, са образложењем да би то, наводно, продубило подјеле у Црној Гори?! Тиме се, уствари, жели „цементирање“, за сва времена, (сумњивих) података, из 2011.године, о (мањем него што стварно јесте) броју Срба у Црној Гори.

Наиме, у процесу стварања тзв. синтетичких нација, као што је црногорска нација, владајуће политичке елите теже стварању државе у којој ће таква нација бити (и бројчано) доминантна. Доказ за ово је и цјелокупна политичка активност конвертита  Мила Ђукановића, ДПС-а и њихових политичких сателита, од 1997.године до данас.

Ако би Влада и парламентарна већина прихватиле овакво законодавно решење, то не би било у сагласности са Уставом Црне Горе.  У члану 47 став 1 Устава, прописана је сваком слобода изражавања (и о својој националној припадности, вјероисповијести и матерњем језику).  Такође, у члану 24 Устава прописано је да се зајемчена људска права и слободе могу ограничити само „у мјери која је неопходна да би се у отвореном и слободном демократском друштву задовољила сврха због које је ограничење дозвољено“.

Заштита идентитета прописана је и у члану 79 Устава. У ставу 1 тог члана, тачкама 1), 5), 8), 9) и 10), уставотворац је припадницима мањинских народа и других мањинских националних заједница зајемчио права и слободе „на изражавање…и јавно испољавање националне, етничке, културне“ (и језичке) „и вјерске посебности“, да се у локалним  „срединама са значајним учешћем у становништву…“ води поступак и на њиховом матерњем „језику, „да у срединама са значајним учешћем у становништву традиционални локални називи, имена улица и насеља, као и топографске ознаке буду исписани“ и на њиховом матерњем језику, „на аутентичну заступљеност у Скупштини Црне Горе и скупштинама јединица локалне самоуправе у којима чине значајан дио становништва…“ и “на сразмјерну заступљеност у јавним службама, органима државне власти и локалне самоуправе“.

Уставне категорије – „национална, етничка, културна и вјерска посебност“, „значајно учешће у становништву“ и „значајан дио становништва“ могу се утврдити само прикупљањем података  на попису.

Уколико пописни органи и пописивачи не би били законски обавезани да прикупљају податке и о етничкој (националној)  припадности грађана, то би било противно члану 94 ст.3 и 4 Закона о избору одборника и посланика. Том одредбом прописано је да у расподјели посланичких и одборничких мандата учествују и изборне листе мањинских народа или мањинских националних заједница, иако нијесу добиле најмање 3 одсто од укупног броја важећих гласова у изборној јединици. „Ово право користе изборне листе припадника одређеног – истог мањинског народа, односно одређене исте мањинске националне заједнице са учешћем до 15 % од укупног становништва у изборној јединици, према подацима последњег пописа становништва“, те „са учешћем до 15 % од укупног становништва на државном нивоу и са учешћем од 1,5 % до 15 % од укупног становништва на територији општине, Главног града, односно Престонице, према подацима последњег пописа становништва.“

Противљење прикупљању података  на попису   о  матерњем језику, има за циљ да се спријечи још једно разоткривање правног насиља из члана 13 Устава, којим је нормирано да је мањински (црногорски) – службени језик, а већински (српски) – језик у службеној употреби?!

Подсјетићу на документ UNESCO-а (Организације Уједињених нација за образовање, науку и културу), број 16/C, из 1970.године, у коме се каже:

„Матерњи језик означава пут људскога бића и помоћу њега оно улази у друштво, чини својом културу групе којој припада и поставља темеље развоју својих интелектуалних способности.“

Генерална скупштина UNESCO-а је, 1999.године, прогласила 21.фебруар за Међународни дан матерњег језика.

Једном ријечју, спречавање грађана да се на предстојећем попису изјасне и о својој националној припадности, вјероисповијести и матерњем језику било би још једно правно насиље над црногорском стварношћу, у циљу антисрпског социјалног и политичког инжењеринга, односно стварања црногорског homo novus-а, ново-Црногорца, бића кривотворене прошлости, без душе и савјести, без српских коријена,  идентитета и будућности.

Аутор је дипломирани правник са адвокатским испитом и дипломирани економиста, из Подгорице

Прочитајте ЈОШ:

Миљан Станишић – анализа комунизма: Истина, мелем за идеолошке ране

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: