Пописне чаролије
1 min read
Батрић Бабовић
Пише: Батрић Бабовић
Црна Гора је 1878 године на Берлинском Конгресу добила статус међународно признате државе. Добро упућени говоре и пишу да је то учињено прије него што је урађено са Србијом. Кад су пописи становништва у питању од 1909. до 2023. године било их је укупно једанаест. Од 1878. године па до данас Црна Гора је била књажевина, краљевина, дио краљевине СХС, дио ФНРЈ, СФРЈ,СРЈ,СЦГ и на крају опет међународно призната Црна Гора послије референдума 21.маја 2006. године.
Овога пута, у исто вријеме и Србија је постала видљива на мапи свијета. У Црној Гори су остале подјеле, Бијела књига и признања црногорског референдума од стране Београда и Москве. Ту су се задесно нашле руске паре и старе навике из времена Броза и Стаљина. Црна Гора је остајала у блату или приближном материјалу. Шта је било са историјатима пописа? Ту баш није све било и остајало исто. Дешавала су се претварања и пре(с)тварања идентитета и инжињеринговања идентификација и идентификационих обележја. У практичном смислу ништа ново и непознато. На попису 1909. године, у статистици је било 95% српског језика. Године 1921. исти језик био је заступљен са 91% , а десет година касније са 94 % у укупном становништву. Зашто само језик као пописна категорија? Зашто није пописивана националност? Ради се о великом аналитичком питању. Са друге стране, од времена Брозове Југославије и Црне Горе ствари су постајале другачије. Црногорци као нација имали су од 91 % на попису из 1948. године до 45 % пописаних на попису из 2011. године. Срби у Црној Гори су имали од 2 % становника давне југословенизоване 1948. године, па све до 33 % становника 2003. године и 28 % становника 2011. године. Српски језик је био заступљен са 42 % 2011. године. У титоизму као српскохрватски, а затим као српски језик дјеловао је од 1948.године па до раних деведесетих прошлог вијека. Кренуло се са 95 % дистрибуције из Књажевине и стигло до 42 % у Републици. Бољшевизам бескраја? Лингвистичке акробације? Снага за брисање у идентитетској гумици или у бројачници изјашњења? Важно је нагласити да сва имена и презимена са пописних листова из 1909. и 1921. године и даље перзистирају у Црној Гори. Преци и потомци се јуре и пребројавају на истим или различитим пописним исказима. Парадоксима никад краја. Недуго затим слиједе појаве нових “ језика“ и нових „вјерских организација“ равних нивоу невладиног сектора.
Обрнути Сајкс-Пико у Црној Гори траје дуже од вијека. Први попис био је у Књажевини Црној Гори, други у Краљевини СХС, трећи у правном формату Зетске Бановине, остали у титоизму и југословенству, а последњи у европској и међународно признатој Црној Гори. Кад је Зетска Бановина у питању тада су заједно били Косовска Митровица, Дубровник, Цетиње, Подгорица, Требиње и Нови Пазар. Бока Которска је 1945. године ушла у састав Црне Горе, а Беране, Бијело Поље и Пљевља са временом Балканских ослободилачких ратова. Фамозни Закон о слободи вјероисповјести ступио је на сцену кад је однос Црногораца и Срба био 45:29 у процентима. Није било ни дискриминаторног закона, нити овог црногорско-српског односа далеке 1948, нити свих година до пописне 2011. Ловћен је рушен 1916. године од стране Аустроугарске. Фамозне 1972. године нису га срушили жутоцрни монархисти. Деведесетих година није било доминације српског националног бића у Црној Гори. Откуд онда прича о „великосрпском национализму“ и „великосрпској агресији“? Ко је носио маслинасте кишне кабанице? Која политика је водила “ рат за мир“? Како је могао цвјетати национализам са девет посто учешћа у пописној статистици? Владају ли Црном Гором све форме мимикрије или сурова реалност? Ко су били и остали перманентни идентитетски и политички камелеони? Попис је и тада само радио свој посао у име политике која је била на снази. Кад се са историјског аспекта погледа Зетска Бановина некад и сад, да ли у очима пописиваних и пописивача има или нема ријеч за опис стања?
Не постоји моћ језика за разлике са лудилима које су створене у току 80 година. Ко је крив за све ово? Има ли правних и историјских љекова за инжињеринге? Било како било, тешко је рећи било коју ријеч. И да се нешто каже остају енигме са неријешеним проблемима. Остају национални савјети, екстремне политике, невладине организације и сви типови утицаја. Остаје прича о одлагању и неодлагању пописа и остају све варијанте за деструкцију и аутодеструкцију.
Остају и ране. А живот неумитно тече и само тече. До нових пописа и новијих инжињеринга.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
