Универзитетски професор и економиста Миленко Поповић оцијенио је да је први пакет мјера које је Влада предложила за помоћ грађанима и привреди поводом актуелне ситуације изазване коронавирусом благовремен, али сувише нејак за болест економије државе која слиједи.

Он предлаже да Влада у овој ситуацији помогне фирмама за које је извјесно да ће на тај начин одржати пословање и очувати радна мјеста, као и да направи одрживи систем социјалне заштите који би се коначно извукао из партијских руку.

“Домаћинства би своја права на помоћ требало да стичу полазећи од величине прихода домаћинстава из свих извора – плате, рента, профит, пољопривредна газдинства и слично. Кључно је учинити напор да задуживање државе и раст јавног дуга буду што мањи јер ће нам, у противном, сам опоравак много теже пасти. С обзиром на чињеницу да Црна Гора има висок јавни дуг, те да је простор за даље задуживање врло мали и да зато не би могао покрити карантин који би иоле значајније трајао, очито је да најзначајнији дио терета морамо сносити сами”, казао је Поповић за “Вијести”.

Оцјењује и да је важно да Влада под контролом треба да држи и билансе хране зато што је Црна Гора релативно велики увозник.

“У оваквим ситуацијама храна представља стратешки производ јер би се могло десити, поготово у случају песимистичког сценарија, да не можемо чак и када имамо новца набавити довољно хране за домаће потребе. Све оне мјере којима је могуће држати под контролом билансе хране су овдје пожељне”.

Како оцјењујете први сет мјера Владе за помоћ грађанима и привреди поводом ситуације изазване коронавирусом?

Сматрам да су и поред благовремености предложене мјере исувише нејаке за болест економије која следи. Уз то, оне су социјално гледано лоше таргетиране. Аутори као да нијесу били свјесни да ће ова криза у најбољем случају бити равна великој рецесији из 2008. Довољно је да ово социјално дистанцирање, које је истовремено и дистанцирање од привређивања, потраје бар квартал (три мјесеца) или два квартала, па да се то деси. То би био оптимистички сценаро. Наду да би се он могао реализовати буде тврдње неких америчких ауторитета да је вакцина за тип короне већ скоро пронађена у доба САРС-а, али да се, због заустављања епидемије, одустало од даљег истраживања, те да би се сада врло брзо та истраживања могла окончати. Такође, постоје и одређени већ одобрени љекови који су наводно врло ефикасни.

Међутим, ако би потрага за вакцином или лијеком потрајала око двије године, тада би економске посљедице короне биле равне паду економске активности који би био већи од оног који смо имали у доба митске велике депресије из 1929. Био би то, према процјени неких експерата САД-а, пад БДП-а од око 50 одсто и раст незапослености на 30 одсто. Стиче се снажан утисак да творци нашег програма ни на крај памети нијесу имали идеју да би ова криза могла на крају испасти овако малигна. Зато нису имали ни идеју у којем би правцу требало да иде програм за рјешавање ове кризе, па тиме ни свијест о потреби прављења таквог програма. Ово је врло важно, јер би се у тој ситуацији морало прибјећи мјерама рационализације особеним за ратно стање. Ти облици рационализације су праћени скоро потпуном суспензијом тржишта. Мјере које су донијете, насупрот томе, прије личе на мјере којима се рјешавају проблеми уобичајених коњуктурних осцилација.

Припремају се нове мјере, шта је Ваш предлог за конкретнију помоћ привреди и грађанима?

Код дизајнирања мјера и економског програма мора се поћи од карактеристика постојећег модела раста економије, односно од модела који одређује и брзину раста економије, али и механизама који се користе да се раст стабилизује када дође до ненадних шокова попут овог. Наш модел раста је заснован на отвореној економији, првенствено на страним директним инвестицијама. То га чини још рањивијим на разне спољне ударе. Систем социјалне заштите је слабо развијен, тако да не може служити ни као озбиљна заштита угрожених, ни као аморизатор спољних шокова. О тржишту рада да и не говоримо, посебно не код овакве кризе код које имамо и удар на агрегатну тражњу и удар на агрегатну понуду. Удари се дјелимично стабилизују смањењем јавних инвестиција и капиталног буџета. Но, то је исувише мало посебно кад се има у виду да се, према програму Владе, оправдано или не, не планира снажно смањење јавних инвестиција.

Сљедећа важна околност је чињеница да је у Црној Гори велико учешће туризма и других услуга, односно дјелатности код којих није могуће супститусати рад на “терену” радом од куће путем интернета (попут образовања, рецимо). С обзиром да туризам представља једну од стратешких грана развоја, јасно је колико ће контракција ове дјелатности снажно утицати на пад привредне активности у цјелини. То за Црну Гору важи у било којем од два поменута сценарија. Можемо само да замислимо колико би у песимистичком сценарију код нас пала активност ако би у САД пала за, као што сам рекао, 50 одсто. Страх ме је о томе и да размишљам.

Додатни извор нестабилности је у чињеници да је Црна Гора релативно велики увозник хране. У оваквим ситуацијама храна представља стратешки производ јер би се могло десити, поготово у случају песимистичког сценарија, да не можемо чак и када имамо новца набавити довољно хране за домаће поребе. Све оне мјере којима је могуће држати под контролом билансе хране су овдје пожељне. То се посебно односи на повећање домаће производње хране. Ако није било могуће до сада можда сада у доба короне буде могуће. Ово тим прије јер је примијећено да је за вријеме овог карантина испољена значајна мобилност градског живља ка околним селима. Додуше, за сада са роштиљима, али ко зна…

С обзиром на чињеницу да модел раста наше привреде има тешкоће и у апсорбовању класичних удара, очито је да он то посебно није у стању да уради код овакве кризе која представља истовремен удар и на агрегатну понуду и на агрегатну тражњу.

Гдје Влада може пронаћи новац да би више помогла привреди и грађанима? Да ли би било прихватљиво задужење државе с обзиром да је јавни дуг преко 70 одсто БДП-а, или би требало правити уштеде у јавном сектору да би се помогао опоравак приватног?

Кад претходно утврдимо токове губитака са којима ћемо се суочити ако ништа не будемо предузимали преостаје да функционалном и интертемпоралном реалокацијом ресурса коригујемо те токове и учинимо их оптималним. С обзиром на чињеницу да Црна Гора има висок јавни дуг, те да је простор за даље задуживање врло мали и да зато не би могао покрити карантин који би иоле значајније трајао, очито је да најзначајнији дио терета морамо сносити сами. Уз то, захваљујући чињеници да немамо своју валуту и свој монетарни систем, ми не можемо прибјећи монетаризацији јавног дуга када дође до тешких ситуација. Те ситуације би код нас водиле или фаталним исходима или крајње неповољним даљим задуживањима.

Од кључне је важности припремити се за солидарност са онима чији ће се положај толико погоршати да без трансфера од оних који стоје боље или бар мање лоше неће бити у стању саставити крај са крајем. Овдје треба имати у виду и оне који су радили у сивој сфери на најтежим пословима попут, рецимо, прикупљања секундарних сировина, а који ни то више неће моћи да раде. У том смислу је ова неприлика, у ствари, прилика да се направи одржив систем социјалне заштите и да се коначно ова јавна функција извуче из партијских руку. На овом питању солидарности ћемо се чини ми се добро измјерити. У ствари, то је мјерење већ почело.

Наравно, треба очекивати да и ЕУ као и друге међународне финансијске организације понуде у току трајања пандемије и касније значајније помоћи или јефтине кредитне линије на које би се могли у извјесној мјери ослонити. За очекивати је да каматне стопе комерцијалних кредита остану ниске, па би се и ти извори, ако је невоља, могли користити.

Кључно је учинити напор да задуживање државе и раст јавног дуга буду што мањи, јер ће нам у противном сам опоравак много теже пасти. Ако би јавни дуг прешао ниво од 80 одсто БДП -а, сама стопа раста би опала за неких 0,20 до 0,30 процентних поена.

Да ли је, према Вашој процјени, могућа помоћ државе као у другим земљама – субвенције зарада у угроженим дјелатностима, бесповратне субвенције, опраштање пореских дугова и рачуна?

Активна улога државе је од суштинске важности. Овдје, међутим, треба јасно дефинисати када се и на који начин коме даје помоћ. Домаћинства би своја права на помоћ требало да стичу полазећи од величине прихода домаћинстава из свих извора – плате, рента, профит, пољопривредна газдинства и слично. Ту не би, да је среће, требало бити проблема.

Када је ријеч о помоћи компанијама онда би се требало држати принципа да држава помоћ даје само у функцији “финансирања биланса” компаније, одсносно само онда када је извјесно да ће се на тај начин одржати активност компаније, па тиме и запосленост радника који у њој раде и примају плату. Плате у нормалним земљама не би требало ни помињати. Овдје треба. Предузетник се постаје радом и иновативношћу, а не државним средствима као што је до сада био обичај код нас.

Које мјере Владе су потребне након завршетка епидемије да би се убрзао опоравак економије? Да ли би тада требало повећати кредитну активност и јавну потрошњу? Како помоћи туризму?

Ако све ово буде краће трајало не би требало да буде неких проблема да се економија поново врати на стари колосијек. Опоравак подбиланса обртних средстава и идемо даље. Ако се деси, надајмо се да неће, да уђемо у песимистичку верзију онда ствар постаје доста компликована. Најлакше би било рећи да треба прибјећи неком програму који се примјењује након ратова или великих природних катастрофа. И то би се заиста тако и десило ако се у међувремену ништа спектакуларно не би промијенило на планети земљи.

Има, међутим, релевантних мишљења, а и индиција да би се под окриљем короне могле десити врло драматичне промјене. Не можемо чак ни наслутити да ли те промјене иду у правцу остварења неке дистопије или неке врсте утопије. Прије дистопије ако се присјетимо шта се све збивало на планети земљи само у посљедње двије декаде.

Процјена ресурса важна за повећање производње

Поповић сматра да је у овој ситуацији могуће учинити напор да се рационалном употребом ресурса донекле и повећа обим производње.

“Најприје треба идентификвати које то привредне дјелатости нијесу угрожене пандемијом, односно код којих је социјална дистанца у природи радног процеса усљед чега немо потребе за прекидом активости (пољопривреда, грађевинарство…).

Потом би се могле идентификовати оне активности које би се, уз појачану употребу иновиране опреме, могле даље наставити без угрожавања живота људи.

На крају направити списак активности које би се могле наставити радом од куће захваљујући интернету. Овдје се ради о свим индустријама садржаја (образовање, забава, култура), али и о активностима које су тијесно повезане са традиционалним индустријама јер за њих производе интермедијарне услуге садржаја”.

Он сматра да је ове процјене нужно што прије направити за нашу економију јер би оне даље омогућиле да се направи прорачун нивоа активности и, посебно, броја запослених и незапослених за сваки претпостављени број дана трајања пандемије, који број опет зависи од броја дана потребних да се нађе лијек и/или вакцина или да се пандемија оконча сама од себе.

“Тако бисмо добили натуралне билансе за разноразне нивое активности за све кључне гране привреде. Тек на основу тих процјена бисмо могли направити детаљан списак социјалних и других мјера, као и њихову праву дозу за сваки ниво активности”.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: