Пораз побједи раван

Пише: Емило Лабудовић

Чувена дефиниција фудбалске игре која гласи да је то спорт који сви играју а на крају увијек побиједе Њемци, без остатка се може пресликати и на кошарку, с тим да у њој увијек побјеђују – Американци. Несумњиво је да су Амери по много чему апсолутни господари ове игре, да имају најјачу (и најплаћенију) лигу на свијету, да доминирају не толико техником колико снагом, итд, итд, али је, такође, чињеница и да, ипак, нијесу непобједиви. Нијесу толико чести, али је забиљежено више случајева гдје су њихови „дрим тимови“ падали на кољена и враћали се кући погнутих глава. А само нешто више од три минута дијелило је и овај олимпијски тим САД, по мишљењу стручњака најјачи него икад, од сличне судбине. Али, рекох, Американци увијек на крају побиједе. А ако баш и не могу – морају.

Банално би било сада набрајати све оно што је синоћ условило да Американци баш морају. Они силни несуђени трокораци „а ла НБА“, гурања, држања за обје руке… све је то било у функцији тога морања. А само чињеница да је над двојицом носилаца игре Србије, у чијим је рукама лопта била у најмање 70 одсто српских акција, свирано само пет фаулова, морала би озбиљно да забрине челнике ФИБЕ и призове их да велике утакмице морају да суде велике и изнад свега, храбре судије. Судије којих се оно америчко морање уопште не дотиче. И није ово алиби за пораз већ само жал што је на једну од најбољих утакмица на олимпијском турниру пала сјенка судијског страха и дилентатизма.

Игри српског тима се мало шта може приговорити. Храбро су изашли на мегдан америчким горостасима и до пред сам крај им држали лекцију из кошарке, показујући им да је то игра умјетника а не само снагатора. Јокићева крвава рамена, Богдановићеве сузе, Пешићева мирноћа, судијски трк да се што прије изгубе са терена, све су то докази да је српски тим надмашио себе. Надмашио је у свему и Американце, али шта вриједи кад они на крају МОРАЈУ ДА БУДУ ПОБЈЕДНИЦИ.

Мада се оно старо олимпијско гесло да је важно учествовати давно профанисано и претворено у бесомучну трку за медаљама и да је од духа Олимпијских игара остало само сјећање, српски кошаркашки тим освјетлао је синоћ образ не само себи и Србији већ и Олимпијади, кошарци и спорту уопште. Без обзира на крајњи исход, са медаљом или без ње, српски кошаркаши су се уздигли скоро до висине једног Ђоковића и показали како се бори за лично и достојанство спорта и државе. Стога је њихов синоћни пораз по систему да Амери „морају“, у сваком погледу раван – побједи.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: