Порука путује, и након 24 године…

Пише: Јован Јоле Вучуровић

Истина је, Милан Младеновић је симбол музичког квалитета, набујала ријека пјесничког и свирачког талента, симбол и изданак једног времена. Али, мислим да његов животни печат није само у тим чињеницама или у томе да су генерације наставиле да га слушају и након смрти, његова снага није само ни у ЕКВ-у или Шарлу.

Та величина је у порукама и начину на који су оне примљене међу генерацијама. Осамдесетих су дјеловале ослобађајуће у још присутном једноумљу, деведесетих, док смо газили преко раскомаданих тијела и идеја, имале су исцјелитељску моћ, али испало је да су најпотребније ових последњих година када се, ’’слепи и глуви’’, рађе препуштамо бесмислу него трагању.

Те поруке су основ и на њима су се практично базирали интелектуални почеци, па и животи разних генерација. Они који су их усвајали, могли су да крену на пут, без страха да ће их негдје иза угла сачекати незнање и бахатост. И ту видим његов животни печат.

Да, говорим о Милану као интелектуалцу, али не о неком егу који од своје самодовољности ,,жваће’’ људе, већ о слободном човјеку који је у старту препознао да има мисију и који је све што има расуо изнад градова.

Ово није препорука или позив да Милана уврстимо у школске програме или на факултете, али ајде да признамо да се непрестано иде трагом његових порука, исто онако како се иде и трагом оних које су послали, напримјер, Миљковић, Настасијевић, Дис или Ујевић.

Јесте, ту снагу поруке имали су и Штулић, Рундек, Дивљан, Предин, Дедић или Слободан Тишма, има је Врањковић али, Милан је ту поруку носио некако ,,зажетије’’, преко граница издржљивости, све док се са њом није срео очи у очи. И Маги. И Бојан. И ВД…

На једном од својих последњих наступа, на концерту ,,Рокенрол заувек’’, априла 1994. у Београду, Милан је упитао публику: ,,Да ли смо преживели?’’ Одговора није било, а питање је још увијек отворено… Морамо наставити да газимо стазом слободе..

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: