Последња битка неолиберализма који је самог себе прогласио „слободним светом“

Пише: Борис Над

Распад Совјетског Савеза (чија је историја окончана 8. децембра 1991. године тајним договором у Бјеловешкој шуми), а пре тога распуштање Варшавског уговора и рушење Берлинског зида, означили су пораз источног, комунистичког блока – и крај биполарног светског поретка.

Наступило је (или је тако само изгледало) „америчко столеће“. У дуготрајном Хладном рату најзад је победио либерални Запад, који је самог себе прогласио „слободним светом“. Тријумфовао је либерализам као једина преостала глобална идеологија, која је, редом, имала прилику да посматра смрт својих конкурената: конзервативизма, или „остатака апсолутистичких режима“ током XIX века, потом фашизма, који је нестао у судару са совјетском Русијом, и најзад самог комунизма, као последње алтернативе либералној идеологији.

Френсис Фукујама, аутор чувеног есеја Крај историје и последњи човек (1992), у свом чланку писаном за ревију The National Interest године 1989. славодобитно констатује да је „тријумф Запада, западне идеје, видљив пре свега у потпуном исцрпљивању систематских алтернатива западном либерализму“. Овде није у питању само промена у интелектуалној клими или појава реформаторских покрета у „ауторитарним режимима“. Још важнију чињеницу, према овом мислиоцу, представља „неизбежно ширење потрошачке западне културе у веома различитим контекстима“, од „Кине до Рангуна и Техерана“.

Крајње тачке еволуциије

Како се окончава историја у визури овог либералног мислиоца?

Укратко, према Фукујами, овом победом досегнута је „крајња тачка идеолошке еволуције човечанства“ и остварена „универзализација западне либералне демократије као крајњег облика људске владавине“. Закључак се намеће сам по себи: на тај начин није само победио либерализам као идеологија, већ је дошло и до „краја (свих) идеологија“.

Паралелно с тим, међутим, догађа се нешто што остаје у сенци или што још није довољно примећено. Са „тријумфом Запада“ над својим идеолошким противницима коинцидира и крај епохе модерне. Модернизација и прогрес, две темељне опсесије либерализма, после приближно два века на Западу долазе до свог логички неумитног краја. Могућности модерне су коначно исцрпљене. Модернизација је довршена, продирући у све поре друштва. Даљи прогрес (кретање ка унапред утврђеном циљу) постао је или бесмислен или немогућ. „Воз је“, како примећује Александар Дугин у Четвртој политичкој теорији, „приспео у станицу“. Са крајем модерне, завршава се и либерална епоха, додуше на битно другачији начин него што је то замишљао Фукујама, пошто се у часу своје победе и сама либерална индивидуа распада, а либерализам постаје суштински ирелевантан. Индивидуа, на коју се позивао либерализам и у име које је водио своје битке, заиста „постаје мера свих ствари“, али се испоставља да је таква индивидуа празна и без садржаја (индивидуа је „сама по себи ништа“, открива немачки антрополог Арнолд Гелен, она свој идентитет позајмљује од друштва, политике, историје. „Човек је биће недостатка“).

Крај модерне, почетак постмодерне

Из модерне ступамо у постмодерну. Оптимизам модерне се нагло гаси. Остварење тог дуго прижељкиваног циља не доноси никакву еуфорију, већ пре равнодушност, отупелост или разочарење. Отуда постмодерна меланхолија и склоност ка иронији и фрагментацији, рециклирање, опседнутост технологијом и комуникацијама, „економија као судбина“, еклектицизам, одсуство смисла („великих наратива“), немоћна резигнација… С индивидуалног, одвија се прелаз на субиндивидуални ниво, а то је истовремено и прелаз од људског ка подљудском. Из либерализма се на Западу постепено рађа нови мисаони ток, који се обично назива „постмодернизмом“. Историја се, према мислиоцима постлиберализма, у овој тачки заиста примиче свом крају и претвара се у „постисторију“.

Ова епоха, међутим, није никакав период мира и благостања, већ крајње турбулентно доба, обележено дубоким финансијским, економским и политичким кризама на самом Западу; побунама миграната, насилним превратима у земљама које су до јуче припадале Другом, или у земљама Трећег света, „обојеним револуцијама“ и војним интервенцијама, расним и етничким сукобима, те хантингтоновским „сукобима цивилизација“. Овоме треба додати и прави бум тероризма, повратак религијски мотивисаних сукоба, масовне миграције, као и свргавања непоћудних режима широм света. Блиски и Средњи исток тону у крвави метеж (из кога се помаља постмодерни „исламски калифат“). Насиље се постепено, а потом све брже и брже, шири Европском унијом и самим Сједињеним Државама. Његове ерупције нам каткад изгледају немотивисане или сасвим бесмислене. То су знаци наступајућег хаоса, који осваја планету.

Идеологија баналности

Либерализам у том часу креће у своју последњу битку, ону која се води против „нелибералних“ елемената на самом Западу и на „периферији“: против тероризма, против сексизма и полне неједнакости, против остатака цркве и политике, против државе и репресије, против преосталих „диктатура“, све под заставом „политичке коректности“. Запад услед тога не постаје стабилнији, напротив, он се у тој борби и сам исцрпљује и све више угрожава сопствено благостање и безбедност. Једна од последица тога је „империјално прегревање“ САД, на које је још касних 80-тих упозоравао Пол Кенеди. Овај пут је пређен за релативно кратко историјско време, од америчког председника Џорџа Вокера Буша (Млађег) до Барака Обаме. Његов коначни пораз означава неуспех Хилари Клинтон да преузме власт у Белој кући. Тријумф Доналда Трампа значи одустајање америчких политичких елита – или једног њиховог дела – од глобалистичког либералног утопизма.

Разлози за ове промене крију се у самој историји и структури либерализма као идеологије која је током два претходна столећа или дуже одлучно утицала на историју западне цивилизације. Либерализам, наиме, представља најважнију политичку идеологију Запада у време модерне. Он је њен довршен и заокружен израз.

Реч је о заиста тоталитарној и нихилистичкој идеологији, која се дуго времена представљала као борба за личну слободу, за еманципацију индивидуе и њеног „критичког разума“, односно као одсуство сваке идеологије, или, како то примећује мислилац Томас Молнар у својој Либералној хегемонији, напросто као „нормална егзистенција“.

Подсетимо се, током своје дуге историје, либерална идеологија је била моћан покретач побуне Грађанског друштва (Т. Молнар) против друге две темељне институције на којима је почивао сваки друштвени поредак – Државе и Цркве. То је уствари побуна против хиљадама година устаљеног поретка ствари. У основи, либерализам је идеологија приземности, баналности свакодневног живота. Њен центар су индивидуа и њене себичне потребе (тржиште). Отуда стални напади на цркву, краљеве и аристократију. Како примећује Томас Молнар, „тек је у XVIII веку Волтер учинио нешто оригинално“: он је први писац који се, уместо краљевима и ратовима, окреће грађанима, „њиховим осећањима и њиховим тежњама“.

Реч „либерализам“ појављује се први пут у Шпанији 1812. године. Међутим, главни либерални мислиоци уобличили су своје идеје већ у касном XVII столећу, угледајући се на филозофе просветитељства.

Раздобље либералног терора

Скривени циљ либерализма као идеологије је обезвредити и обесмислити сваку вишу тежњу. Бог више не постоји, или је свргнут са свог трона; остаје човек са својим свакодневним проблемима, који више не признаје било какав ауторитет. Управо зато либерализам промовише људску себичност. Његова стварна намера је да оствари напредак у друштву, али не путем човекових врлина, него помоћу његових мана, како то предлаже Бернар Мандевиј, према коме се егоизам појединца налази у служби друштвеног прогреса. Реалне су искључиво људске потребе (при чему се само по себи разуме да приоритет, као једино стварне, имају оне материјалне), док се идеали доводе у сумњу и исмевају. Религија и монархија постају предмет сталних напада и разорних критика. Такви напади се воде под заставом борбе за слободу, а против „затуцаности“ и „мрака историје“. Отуда је Држава сведена на уговорни однос и подвргнута деловању разних лобија, а Црква прогнана из сфере јавног живота, пошто је само друштво десакрализовано. Последица тога су револуције, попут оне коју је повео Кромвел у Британији, потом јакобинског преврата у Француској. Жар револуционара се, у оба случаја, окончава отвореним терором, који се спроводи против остатака „старог режима“, свештенства и племства, док се с монархијом обрачунава на бруталан и у исти мах дубоко симболичан начин: краљеубиством.

Француске револуционарне власти још 1790. свечано прокламују своју намеру да „ослободе поробљене народе“ и у суседне државе „извезу слободу“, не питајући за цену свог подухвата (показаће се да се она мери милионским жртвама). Речи „терор“ и „тероризам“ улазе у речнике приближно у овом периоду и испрва означавају акцију власти против противника овако замишљене револуције. Рат који у априлу 1792. проглашавају јакобински револуционари је „тотални рат“. У основи, то је грађански рат, који се подједнако води против спољашњег и унутрашњег непријатеља. Против таквог непријатеља допуштена су сва средства, будући да је он криминализован као непријатељ људског рода. Такав однос према непријатељима ће обележити све војне походе које либерали воде у „име слободе“, укључујући и амерички „рат против тероризма“.

Либерализам у својој имплозивној фази

Са глобалном победом либерализма, ситуација се из корена мења. Филозоф Жарко Пуховски пише да данас све „модерне државе на Западу(…) испуњавају мање или више све захтјеве либерализма као политичке идеологије“, односно све су већ либералне. Прокламовани циљеви либерализма су остварени; на пиједестал је, као истински и једини субјекат историје, уздигнута апстрактна либерална индивидуа (а не било који колективитет: класа или нација). Либерализам ступа у своју „имплозивну фазу“, када се, лишен својих опонената, и сам раствара, будући да му недостаје непријатељ (Држава, Црква или Партија) против кога би надаље водио своју борбу.

Либерализам у оном виду који смо до сада познавали смењује постлиберализам. Он заиста престаје да буде идеологија која се пропагира, да би постао нешто општеобавезујеће, нешто се само по себи подразумева и само ретко доводи у сумњу. С друге стране, он се претвара у једину (пост)политичку праксу, у огољену и суморну стварност постиндустријског друштва. Услед тога, вера у прогрес постепено ишчезава, као и убеђење у универзализам либералних догми, а сцијентизам, рационализам и позитивизам, као несумњиве вредности либерализма, такође бивају одбачени. „Просветитељски пројекат“, како примећује постлиберални мислилац Џон Греј, у постмодерни постаје „само мртво слово“. Другим речима, либерализам губи свој просветитељски темељ. Ричард Рорти, још један филозоф постлиберализма, на ово питање нуди следећи одговор: либерализму и није потребна никаква основа, па ни просветитељство, будући да се „може добро развијати и без њега“. Исто то наводно важи и за друге цивилизације, које такође морају одбацити своје темеље како би, слично Западу, и саме постале либералне. То се ипак у стварности не догађа. Тако постлиберализам, настављајући да се бави својим апоријама и контрадикцијама, и вртећи се у зачараном кругу својих старих идеја, постаје све више ирелевантна доктрина. Он губи своју оштрицу и претвара се у апологију постојећег стања, или се пред стварношћу постмодерног и постиндустријског друштва Запада, за коју је заслужна управо победа либерализма, препушта резигнацији и очајању.

Занимљиво је да Фукујама, који је први изнео тезу о либералном „крају историје“, сада предлаже својеврсно заустављање Запада и повратак класичном либерализму. Будући да је „либерални крај историје“ у најмању руку одгођен (у стварности, он се никада неће догодити, јер се историја сада одвија сасвим другим смером), његов предлог је јачање националних држава и повратак научном рационализму. Пошто је либерализам већ разорио све традиционалне друштвене структуре и ослободио духове из лампе, Запад креће другим путем, који либерална мисао једноставно није успела да предвиди. Стиче се утисак да је и сам Фукујама ужаснут пред неочекиваном стварношћу постмодерне. Али задржавање у унапред постављеним границама противуречи не само либерализму као идеологији, већ и самој логици историје.

Ка „постчовеку“ – будућност Запада

На место оваквог посусталог „класичног либерализма“ ступају другачији, много релевантнији и провокативнији интелектуални токови. Један од свакако најинтригантнијих је „нова левица“, која се рађа из (пост)структурализма 70-тих и 80-тих година и окреће се радикалној критици и „деконструкцији“ институција либералног грађанског друштва, које раскринкава као дубоко репресивно и тоталитарно.

Основна теза такве „нове левице“ могла би се свести на оно што либерализам данас настоји да сакрије или прећути: ново доба, које су прокламовали либерални идеолози, није донело никакво ослобођење ни еманципацију. „Диктатура отуђења“ је, напротив, постала још суровија и тежа. Речником нове левице, то је диктатура „надградње“ над „структуром“ (базом која је веома разнолико схваћена).

Неке од главних теза ових мислилаца заслужују да буду посебно поменуте. За разлику од „класичног либерализма“, који сада предлаже заустављање на једној тачки развоја, оне представљају прилично јасну антиципацију будућности Запада, или мање или више заокружен „пројекат пожељне будућности“ западне цивилизације (А. Дугин).

Ролан Барт говори о „смрти аутора“, Бернар Анри Леви о „смрти човека“ (обе су последица „смрти Бога“). (Недељива) индивидуа постаје „дивидуа“, нешто што се може делити, случајни скуп механичких делова: органа, идеја, хтења, нагона, жеља… Појам човека је у овој оптици „тоталитарна апстракција“. Човека ће заменити „постчовек“: мутант, киборг, клон или нешто што постоји само у виртуелном свету (виртуел).

Трансхуманизам и пост-Запад

Мишел Фуко (у Историји лудила) открива да је савремени однос према менталним обољењима једнак односу према злочинцима, те да су у почетку „новог доба“ казнионице и луднице биле једно те исто. У питању је својеврсни „интелектуални расизам или апартхејд“, заснован на погрешним представама о душевном здрављу. Сам појам „душевног здравља“ се стога одбацује. Алтернатива је свестан избор душевне болести: схизофреније, на пример, у делима Делеза.

Будући да душевно здравље не постоји, баш као ни човек у досадашњем смислу, само по себи се намеће превазилажење свих сексуалних табуа и ограничења (одбацивање самог појма настраности, прихватање инцеста, слободан избор пола…) Заједничко име за све ове тенденције је „трансхуманизам“.

Овакав прелаз изискује и радикалну „промену свести“. „Промена“ или „подизање свести“ су термини који звуче беневолентно и безазлено кад се користе у екологији (у смислу „подизања еколошке свести“). Ови појмови ипак имају дубље значење, као захтеви за својеврсно „преумљење“ у условима постмодерне. Одмах потом се испоставља и захтев за легализацију дрога (у чему је легализација „лаких“ дрога само први корак).

Одбацује се најзад не само буржоаско и либерално друштво као тоталитарно и репресивно (репресија надградње над базом) већ и свако уређено структурирано друштво и држава у корист „мноштва“ и анархистичких заједница у свим облицима.

Књига Империја Антонија Негрија и Мајкла Харта чини неку врсту политичког манифеста оваквих покрета. У њој се аутори залажу за „револуцију мноштава“, која ће, користећи предности глобализације и њене могућности, створити мрежу светске саботаже и, ослобађајући „креативне потенцијале мноштава“, коначно разнети „глобалну империју“. Та „глобална империја“ јесте друштво хиперкапиталистичког Запада створено управо либералним револуцијама током протекла два века. „Револуција мноштава“ то су геј-параде, побуне у насељима миграната и у сквотовима, карневалски протести антиглобалиста и нових синдиката, политички хепенинзи и спектакли поп-културе, еколошке или уметничке протестне акције.

Унутар ових мисаоних координата се постепено и све јасније оцртавају контуре слике новог и другачијег, постлибералног Запада – „Пост-Запада“, Запада с оне стране модерне.

(Нови Стандард)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: