Последња ружа Бајине Баште (II)

Пише: Дејан Стојиљковић

Унутрашњост реднек бара била је задимљена. На зиду је висио натпис HARLAN COAL MINERS, одмах поред био је неонски филигран који је обзнањивао COLD BEER HERE.

Трудећи се да не стане на своју сенку, новопечени амбасадор Света ступио је у то свето место са опрезом неписменог човека који улази у књижару.

Тада за шанком угледа опуномоћеног посланика Андрића у мат-црном оделу и са каубојским шеширом на глави, како са уживањем испија најбољи бурбон који савезна држава Кентаки може да понуди.

“Добродошао, Свето.”, рече Андрић и показа на елегантног јужњака који је седео на другом крају шанка, одмах до џубокса са кога се чула нека стара песма Џонија Кеша. “Ово је мој пријатељ Бојд Краудер.”

“Хауди…”, рече незаинтересовано Бојд срчући свој дупли бурбон.

“А ово је његов брат Џони.”, господин Андрић показа на реднека у инвалидским колицима који је, ушушкану у крилу, држао скраћену сачмару и гледао у амбасадора Свету као да хоће да му саспе шаку драмлија у чмар. Андрић онда показа и на наочиту плавушу иза шанка. “Ова лепа дама која нам служи пиће је Ејва.”

“Мислите – Ава?”

“Не, Светиславе. Мислим Ејва. Знаш ли ти уопште енглески?”

“Па… Натуцујем.”

“Види се.”

Господин Андрић онда дотакну кажипрстом десне руке обод свог шешира.

“Свиђа ти се шешир? Прави Стенсон.”

“Овај, фра Иво…”, муцао је амбасадор Света. “Никад вас не бих очекивао у таквом стилу, на оваквом месту…”

“Ех, па немој тако… Ја сам човек који је видео света, Светиславе. Ти, с друге стране… Ти не би видео ни Каленићеву пијацу да те Служба није извукла из Бајине Баште да будеш престоничка дворска луда. А како чујем, сад ћеш да видиш и Кипар? Јеси понео купаће гаћице?

„Јесам.“

„Труди се да их не напуниш. Кад се неко унереди у дипломатији, то не може да се опере годинама. Види, Свето… Да пређемо одмах на ствар. Ја сам, као што ти је познато, био амбасадор у Немачкој пред Други светски рат, а ти ћеш то бити на осунчаном острву, где нема Гестапоа и конц-логора већ само много песка и много алкохола… Што је, верујем, било пресудно код твог ангажовања.”

“Ово за песак?”

“Не, ово за алкохол. Даље… Ја сам морао да бринем да нас нацисти не сатру а теби ће једина брига да буде да те у некој таверни пијаног не силује неки лучки радник. Ја сам се рвао са Хитлером, Герингом и Гебелсом а ти ћеш да циркаш ципуро, мезетиш маслине и јуриш сукње… Ја сам успео да спасем краковске колеге, професоре, чак и неке људе и читаве породице… А ти, синко мој, како ствари стоје, не можеш да спасеш ни сопствену јетру. Мене је тамо послао кнез Павле, а тебе овај што мисли да ће да спаси Косово пахуљицом у уставу.”

“Високи Председник ми је поверио озбиљан дипломатски задатак!”

“Ма је ли? А да те нису можда депортовали из рођене земље економском класом у једном правцу само да их не би бламирао по Београду? Чујем и да се урнисао страначку шкоду. Ниси знао да у ауто треба да се сипа и уље?”

“Фра Иво, морам да признам да нисам очекивао такав наступ, став и изражавање од једног Нобеловца. Па ви сте Иво Андрић, сунце му пољубим!”

“Зашто се овако изражавам? То питаш? То те збуњује? Зато што, Свето, нисам прави Иво Андрић, него његова пројекција из твоје подсвести… А пошто си ти, Светиславе, примитивац и пијандура, ја, као твоја пројекција, не могу ништа боље да звучим. Могу само боље да изгледам. Свиђа ти се сако? Кензо! Јапанац! Прц!”

Ејва Краудер насу још мало бурбона господину Иви.

“Хвала, душо…”, рече господин Андрић, па се опет обрати амбасадору Свети. “Морам да ти признам, Светиславе… Добра ти она фора за Грац као ондашњи Мегатренд. Занимљиво звучи таква опаска кад долази од стране неког ко од школе има велики одмор… Шта си ти беше оно завршио? Три разреда средње дрвнопрерађивачке?”

“И једну малу школу за велике људе!”

“Ма немој? И тамо си докторирао са дисертацијом Утицај лимун вотке на желудачну киселину у комбинацији са старим албумима Здравка Чолића?”

“Како знате?”

“Ја знам све, мој Светиславе.”

Врата бара се широм отварају. Кроз њих улази наочит човек сав оденут у тексас. Са сличним шеширом какав на глави носи господин Андрић.

“Светиславе…”, рече Андрић. “Упознај Савезног маршала Рејлана Гивенса. Он човек просто није жив док не упуца неког.”

“А што мене да упуца?”, бунио се амбасадор Света.

“Сећаш се да си се нешто осеравао Тозовца у последњој књизи?”

“То… То… То… Тозовца?”, паника у гласу амбасадора Свете подсећала је на микрофонију.

“Е, па, видиш… Рејлан ти је председник Удружења обожавалаца Предрага Живковића Тозовца за Округ Харлан. Не брини се, неће да те упуца на мртво. Само ће да те рани.”

“А што мене да рани?”

“Схвати то као уметнички перформанс… Као оно кад је ономад мурија тукла студенте а ти и друштво седели у Златном буренцету и навијали: Плави! Плави!”

“Па кад неће да ратују за Косово!”

„Ко? Полиција?“

„Не! Студенти!“

“Проблем је то што је сада већ 21. век, а ти си, мој Свето, човек 20. века. Мислиш да си духовит, мислиш да си провокативан, да све то пре тебе нико није радио… Ево… Јеси чуо некад за Саут Парк?”

“Шта?”

“Нешто ти суво грло. Као да ти је нешто запело у њему?”

“Коштица?”
“Пре ће бити Коштуница. Значи никад ниси гледао анимирану серију Саут Парк?”

“Не. Никад чуо.”

“Знао сам… Види, Светиславе, не можеш да се понашаш као да књижевност почиње од тебе. Па сад ја волим митове и о њима пишем, а ти си као неки модерниста, просвећен лимун вотком и освешћен содом бикарбоном, и све знаш боље од других. Као да си побегао из Платонове пећине. А притом си млад ко роса у подне… Боље се узми у памет, иначе…”

“Иначе – шта?”

“Иначе нећеш напустити Харлан жив…”

“Чекајте, полако… Фра Иво? Маршале Гивенс? Господине Краудер? Полако… Па нисам ја… Ево, извинићу се Тозовцу… Ма и Десанки Максимовић ћу да се извиним! Само немојте, људи… Ко Бога вас молим! Који вам је ђаво? Па зар да миришем чамовину овако млад?!”

Маршал Гивенс повуче ороз свог глока али место пуцња зачу се назални глас стјуардесе која је поседовала савршену дикцију Цеце Бојковић.

“Драги путници, ускоро слећемо на аеродром у Никозији… Угасите ваше електронске мобилне уређаје и вежите појас.”

Његова екселенција амбасадор Света обриса знојем орошено чело када схвати да је све био сан. На екрану пришрафљеном за плафон авионске кабине ишла је серија “Justified”. Маршал Гивенс је упуцавао неки шљам својим глоком. Једног је упуцао на мртво, другог је само ранио.

“Уууууфффффф… Добро је.”, рече са олакшањем Света Национале. “Стјуардесо? Сестро, слатка… Љуби те чика Света… Може једно бокалче стомаклије док не слетимо?”

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: