Poslednja ruža Bajine Bašte (I)

Piše: Dejan Stojiljković

Sveta, večiti student i ne baš tako mladi brucoš bio je zadovoljan.

Pazario je odlične čvarke, koje mu je mesar spakovao u masnu hartiju i papirnatu kesu, i sada ih nosi Gazda Jefti, vlasniku uglednog ugostiteljskog objekta na Čuburi, ushićen što će i ove večeri moći da sedi u uglu kafane, kraj bubnjare, gde je toplo i udobno, pije votku i mlako pivo i sluša disidente, književnike i ostali bašibozluk kako olajavaju državu i svađaju se oko toga šta je bolje, Badelov Štok ili Rubinov Vinjak.

Taman kada je ušao u kafanu, i shvatio da ove večeri neke stvari nisu baš kao i svake druge, dok je grčevito stezao dragoceni paket, njegova predstava sveta izmetnula se u postmodernistički košmar.

Uramljena slika druga Tita koja je ponosno visila iznad bubnjare ležala je na podu, u krhotinama stakla, ceo inventar kafane bio je polomljen i ispreturan a zidovi uredno okrečeni mlazevima sveže krvi.

Nasred lokala, pušeći cigaretu od francuskog duvana za motanje, stajao je markantni čovek u crnom kaputu, oslonjen na svoju dai-katanu.

Oko njega je bila gomila isksapljenih leševa.

Sveta je progutao knedlu, srce mu je brže zalupalo, tačno ispod levog džepa na kariranoj košulji gde je bio indeks Poljoprivrednog fakulteta, stegao je jače kesu sa čvarcima pa rekao:

“Do… Do… Dobro veče.”

“Dobro veče.”, uzvratio je neznanac. “Ti si Sveta?”

“Je… je… jesam.”

“Drago mi je. Ja sam Danilo Kiš. Ubica vampira.”

“U… u… ubica?”

“Svetislave…”

“D… Da?”

“Je l’ ti to mucaš od rođenja?”

“N… N… Ne. Samo kad na Čuburi u ponoć vidim čoveka sa okrvavljenim samurajskim mačem.”

“Ali nije bilo baš ovako?”

“Št… Šta?”

“Ovaj naš susret. Nije se baš ovako desio prošli put.”

“Pro… Pro… Prošli put?”

“Da. Sećaš se? Zbirka priča Kišni psi, izdanje Lagune iz Beograda, edicija Meridijan, urednik Igor Marojević. Pirpovetka u kojoj smo se sreli zvala se – i još uvek se zove – Bašta, pepeo, vampiri…”

“A… za… zašto se onda opet sre… srećemo? Mislim… Ka… kad smo se već sreli?”

“E, moj Sveto… I ti hoćeš da budeš pisac?”, zavrte rezignirano glavom gospodin Kiš i obrisa krvavu katanu o zavesu požutelu od vremena i duvana.

Zatim ga prostreli pogledom.

“Zato što je ovo, pišče moj, sasvim nova priča…”

“Je… Je li?”

“Aha… I zamisli šta?”

“Š… Šta?”

“Ona počinje upravo SAD.”

***

Beograd, Republika Srbija, ne tako davno, ovih dana, ma skoro pa juče…

Tog jutra Petrović je završio sa čitanjem sabranih dela Desanke Maksimović.

Odložio je knjigu u stranu, nakašljao se, popravio nabor na sakou, tik pored značke na kojoj su se zlatna slova DSS spajala sa bojama srpske trobojke i ušao u kancelariju svog šefa.

Visoki Predsednik se igrao sa svojim mačkama.
Na stolu je bio Kjerkegor. A u čaši kajsijevača.
U hodniku je čekao književnik.

„Onaj pisac čeka na prijem.“, reče Petrović.

„Koji?”, podiže obrve Visoki Predsednik. Mudre oči vizionara zaiskriše iza debelog stakla socijalki. “Ima ih mnogo.“

„Onaj što mu ime počinje na S. Kao Srbija.“

„Jaooo… Opet će da mi traži pare za film? O čemu se radi? Šta je tema filma? Korupcija, nepotizam, kriminal i sveopšta propast društva? Dobro, ruku na srce… Te socijalne teme su mu bliske… Mislim, ko je u to bolje upućen od funkcionera partije na vlasti?”

„Ne. Nije on.“

„Nije?

“Taj što traži pare za film je Siniša. Ovo je Svetislav.“

„Tomejto… Tomato…“, negodovao je Visoki Predsednik razmišljajući šta bi u ovoj situaciji uradio Nil Jang.

„Siniša, Slaviša, Svetislav, Stojko, Srba, Sebastijan… Svi su oni isti i žele isto.“

„Šta?“

„Pa zar to nije jasno? Moju naklonost.“

„I malo privilegija.“, primeti Petrović.

„U redu, Petroviću… Daj mi neki kratki brifing. Šta kaže Služba o našem piscu Svetislavu?“

Petrović otvori žutu fasciklu koju je držao u rukama i poče da čita.

„U Beograd došao iz Bajine Bašte, piše pamflete i romane, voli belo presečeno i limun votku… Sedi s lažnim disidentima u Šumatovcu. Slabo mezeti. Promenio nekoliko stranaka… Dobro, to je normalno… Zasad je kod nas. A dali smo mu i auto.“

„Koji?“

„Škodu. Nije mnogo prešla. Samo pet hiljada.“

“Odakle nam škoda?”

“Pa stranačka… Mislim… Škoda. Ona što smo vas vozili na proslavu godišnjicu Kremanskog proročanstva u Koštuniće…”

“Stvarno? Kako je moj dobri Mitar Tarabić?”

“Umro je krajem prošlog veka.”

“Niko me nije obavestio.”

“Dešava se…”

“A škoda? Šta je bilo sa škodom?”

„Književnik je mislio da auto može da se vozi i ako u njega ne sipaš ulje. Otišao motor, katastrofa…“

“Dobro, Petroviću… Šta ćemo sa njim? Da ga stavim u Narodnu biblioteku?”

“Tu smo već postavili vašeg deveričića.”

“A u Pozorište?”

“Tamo je vaša zaova.”

“Filharmonija?”

“Tu smo poslali ovog što vam frizira mačke.”

“Pa gde ćemo ga?”

“U ambasadore.”

“Može. Crna Gora.”

“Nije baš zgodno… Lajao je nešto po novinčinama…”

„Čekaj, zar on nije za Mila?“

„Ovaj… Delimično. Utorkom, četvrtkom i subotom je za Mila. Ostalih dana u nedelji je za Momira.“

„Lepo je to rasporedio. Vidi ovako… Nađi neku malu zemlju… Nama prijateljsku. Ali da bude daleko…“

„Južna Osetija? Filipini? Kongo?“

„Na baš toliko daleko… I da ne može odatle da pobegne tek tako… Najbolje da bude ostrvo. Da ima naših… Pošto gospodin budući ambasador od stranih jezika zna samo srpski. Onda da bude osunčano, toplo…“

„Zašto?“

„Da se gospodin ambasador ne smrzne u snegu ili nekom potoku kada pijan bude završio tamo.“

„Šta još?“

„Da to bude zemlja za koju ovde u Srbiji svakog građanina apsolutno zabole sebastijan ko je u njoj naš ambasador.“

„Hrvatska?“

„Ne lupetaj, Petroviću… I da bude zemlja u kojoj intelektualce savršeno zabole šta gospodin ambasador misli o Andriću, Vuku Karadžiću i novom albumu Džastina Bibera.“

„Mislite da je S. čuo?“

„Šta?“

„Nove pesme gospodina Bibera?“

„Svakako… Pa čovek je intelektualac! Sutra možda akademik.“

“Imam ideju, šefe… Kipar.”

“Bravo, Petroviću, nisam te džaba uposlio. Ajde… Kaži mu da uđe…”