Последњи Андрићев текст о Његошу

„Тренутак у Топлој“ је последњи Андрићев текст о Његошу. Андрић га је написао 1963, поводом 150. годишњице Његошевог рођења, и објавио га у листу “Комунист” 28. новембра те године. Андрићево дело у том тренутку је заокружено, он је тада већ светски познат писац, добитник Нобелове награде за књижевност, и он у краткој причи под насловом Тренутак у Топлој последњи пут враћа свој дуг Његошу, описујући га као дечака у коме зрије све оно што ће касније преточити у стихове и покушати да оствари у делу и животу.

Тренутак у Топлој

Тај израсли и снажни дечак, митрополитов синовац са Цетиња, који учи школу код Јосифа Троповића у Топлој, привлачио је погледе грађана док је пролазио кроз град. Грађани су гледали – као што грађани свуда и све гледају, безобзирно и немилосрдно јер желе да буду о свему обавештени, о људима као и о стварима, роби или материјалу, и да знају шта од њих могу да имају или очекују. А њихове жене и кћери удешавале су своје кретање тако да виде митрополитовог синовца – не гледајући га; и све су налазиле да је дечак леп и стасит и некако прерано зрео, момак читав. Само ход му је био тежак и спор. Кретао се тако као да би сваког трена могао застати. И застао је овог јулског дана на каменим степеницама пред учитељевом кућом, неочекивано се спустио на врео камен и остао тако, као покошен.

Крв је у њему кружила и мисли са њом, дамари били нагло.

Шта је ова Топла? Насеље од неколико десетина кућа, са гробљем и црквом, а драга је као неко необично женско име, и у њој се, овако маленој, крије сав живот света, прошли, садашњи и будући.

Слике су искрсавале и губиле се под његовим склопљеним очним капцима, питања су струјала без престанка, помешана са изломљеним, полујасним одговорима.

Да, шта је ова Топла? А шта је ова прегршт слане воде што блешти разливена испод Игала? Мало мора за онога ко мора нема, и у исти мах сва светска мора и океани, све везе и пловидбе и сусрети који се у лукама и на пучинама могу доживети, сва открића и сазнања која су човеку приступачна. И мирис и укус доживљаја. И бродолом без сведока, трага и гласа, и победоносни повратци, са сузама и осмесима и неописивом радошћу тријумфа.

А шта је ова још нејасна а величанствена и тешка – до неподношљивости тешка – мисао о величини и истоветности света? Све је то сунчано пијанство од ког се посрће и пада, јер овај обасјани претподневни час садржи у себи цело сунце, са свим сунчаним данима и годинама, менама и путевима. Тако је све садржано у свему. Сунце је целина од које свак у сваком тренутку може да има све, и која се непрестано расипа и растаче на све стране, а не губи никад ништа од своје снаге и садржине, и задржава увек савршен облик пуног, неокрњеног круга. Исто као што се и ова обрва земље испод крша и планине стално осипа и спушта и тоне, а ипак стоји и рађа и храни људе који су на њој, као што се и ово морско платно у бурама и ветровима савија и цепа, и после свега остаје читаво и целовито, јер је без издерка, вечито.

Све је то дечаку јасно и све би то требало и другима јасно казати. Осећа то као дужност и као неодољиву потребу. Али осећа исто тако да то у овом часу, са ове камене степенице, посуте опалим изгаженим цветовима олеандра, није могућно. Ослушкује у себи како, заједно са ритмом крви, стално откуцава и бије ритам његовог родног стиха, али потпуно јасна и савршено заокругљена сазнања као да не могу да стану у тај стих који се савија још пре средине, а тањи и растаче на крају, и којим се, изгледа, лакше казују полујасне и тамне ствари кратког века. Али нека! Треба причекати, па или ће се све ово што он у овом сунчаном тренутку зна и осећа сажети и стегнути, тако да могне стати у његов стих, или ће тај стих изменити природу, дужину и ритам, тако да ће моћи да прими све ово, овако како је, у себе. Треба бити стрпљив. Томе нас учи сунце овог краја. Ко носи и крије у себи све ово и ко је сигуран у себе и у то што крије, тај може да чека, иако га све у њему гони да жури и не оклева. Све што му треба и што он жели да срочи и каже, већ је ту, уловљено и осигурано, тако да му не може измаћи, а дан кад ће и стварно ставити руку на ловину – не може изостати.

Ту је сазнање о пространству васионе са њеним даљинама и планетама, ту је и неухватљиво али стварно и трајно царство поезије. Ту је и осећање слободе коју нигде и никад ни он ни ико његов неће престати да воли и тражи. И све он то носи у себи под једним именом: Црна Гора.

Сва су та добра ту, надохват руке; она неће побећи; не могу га никад оставити, све кад би он то и хтео, него ћуте и бујају у њему као клице у земљи.

Да, треба бити стрпљив и чекати. Треба, то и он стално понавља сам себи. Али није увек једноставно ни лако. Понекад га све то што расте у њему диже и разапиње да му се чини: разнеће га као вихор кап летње кише над морем; понекад, опет, толико отежа и тако притискује да га заустави у ходу и савије ка земљи. Због тога он и данас, овако у невреме, и у чудном положају, седи поднимљен и погружен, на каменим степеницама испред Троповићеве куће у Топлој, на јулском сунцу под којим све што постоји брзо и незадрживо сазрева и расте.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: