Свједочи: Јован Лакићевић

Нема никакве сумње да Срби, као  малобројан, али Велики Божји Народ, спадају  у оне народе којима историја није била „учитељица живота“! О томе посебно свједоче историјска збивања у минулом вијеку, када је бројност Срба на Балкану, њиховом вишемиленијском боравишту – преполовљена.

Српски квазиисторичари и данас лицитирају, рецимо, колико је  њихових сународника остало у Јасеновцу, највећем подземном српском боравишту.  Нагађања се бесрамно крећу од 730 хиљада,  до 2  хиљаде, по  свједочењу  усташких, пардон, савремених хрватских историчара!

Нико се од мојих колега, такозваних истраживачких новинара из озбиљнијих  гласила, није сјетио да  о томе, рецимо, приупита антрополога свјетског гласа,  др Србољуба Живановића (83 г.) који се послије  полувјековног  принудног странствовања, вратио у Београд, у отаџбину.  Он је био, шесдесетих година, предсједник државне Комисије за истраживање злочина у Јасеновцу, у којој су представници Хрватске отказали учешће, али је са још двоје стручњака, форезничара , Словенаца,  утврдио да је , на 13 квадрадних километара, од Јасеновца до Доње Градине, побијено знатно више Срба од оне званичне, „државне“ бројке од 700 хиљада. Рачунајући и друга стратишта, та се бројка креће до  милион и 130 хиљада Срба, 80 хиљада Цигана (тада се нијесу звали Роми) и 30 хиљада Јевреја!

Када су га „државни органи“ покушавали да присиле да ту бројку сведе на до тада официјелних 700 хиљада, Србољуб није пристао. Али је, под смртном опасношћу морао  да напусти Југославију  у којој није боравио  пуних  педесет година! Данас  помиње само бројку од 730 хиљада Срба (побијених у Јасеновцу) коју су  прихватили, суочени са државном пријетњом,  словеначки чланови Комисије!

У споменути број не спадају они који су Савом стизали и до Београда, до Небојшине куле, гдје се од  задаха распаднутих српских лешева није могло проћи.

У неистражена српска стратишта, у потоњем рату, спада и оно у Кочевском рогу,  повезано са одступањем Југословенске  војске у отаџбини, из Црне Горе и Херцеговине, под командом пуковника Павла Ђуришића.  Не зна се, рецимо, колико је бораца, под унакрсном ватром усташа и партизана, уз логистичку подршку Њемаца,  остало на Лијевча Пољу (двије, или четири хиљаде).  Нигдје се, такође, не каже, да је уз црногорске , на пробој , од њих ослобођене  отаџбине, ишло и неколико херцеговачких бригада. Да је на Лијевча Пољу погинуо и команандант  Гатачке бригаде, прелијепи , млад и изузетно храбри војсковођа, Милорад Поповић!

Мало је написано и о улози обериздајника, Секуле Дрљевића, (чија се химна данас пјева у Поглавниковој Црној Гори) када је, на његову ријеч, 150 црногорских и херцеговачких официра, предало оружје усташама, да би потом били,  не стријељани, него спаљени  у Јасеновцу (или Доњој Градини), свјеједно, а да су Павле Ђуришић и Дражин идеолог и сјани књижевник (русофил, као и Дража) Драгиша Васић, претестерисани шумским тестерама…

Они који су успјели, преко Зиданог моста, да се домогну Аустрије, враћени су од наших „пријатеља  и савезника“ Енглеза, Брозу, на стријељање и ликвидацију без суда. Међу њима је био и мој ујак, потпуковник Гаврило, Гајо Радовић. (Због њега ће мој други ујак Илија провести готово читав војнички вијек у чину партизанског потпуковника, да би тек уочи смрти добио чин пуковника!)

Ни данас се не зна колико су српских стријељаних бораца, из Црне Горе и Херцеговине, у Кочевском рогу, у ископане ровове, затрпали  булдожери (од 5 до 12 хиљада?)!  И то иде на душу, нама, њиховим потомцима.

Међу онима, који су из Аустрије враћени Брозовим џелатима на поклање, био је и митрополит црногорско -приморски, Јоаникије Липовац.

Чуо сам да га је у Загребу саслушавао Пеко Дапчењвић, коме је Јоаникије из италијанског логора у Албанији, спасао мајку, али ништа више од тога. О његовој даљој судбини готово ништа није било познато.  Захваљујући свједочењу  пензионисаног  мајора ОЗНЕ, Радојице Рака Ивановића, од прије 35 година, кога је  недавно објавило „Српско Коло“, сазнали смо каква је била судбина Јоаникија Липовца,  имењака  садашњег  митрополита  црногорко -приморског.

Свједочење

Радојица Рака Ивановић, пензионисани мајор  ОЗНЕ, свједочио је  маја 1985. године , у канцеларији мјесне заједнице Аеродром (у Крагујевцу)  о страдању и убиству Митрополита  Јоаникија Липовца. И то казивање је, све до ових дана, прошло потпуно незапажено.

„Једног дана сам добио наређење да одем у Аранђеловац и јавим се другу (попу) Зечевићу,  који је за мене имао специјални задатак… Када сам стигао, рекао ми је: “Слушај, друже, Рако, ти си наш повјерљив  човјек, искусан и  мораћеш  да се позабавиш  једним затвореником који се налази овдје у Аранђеловцу,  у вили Малер… То је издајнички свештеник из Црне Горе и зове се Јоаникије Липовац,  митрополит је.  Наши су га ухватили у Словенији и по налогу друга Ђиласа је овдје.  Ти ћеш га саслушати  и покушај да од њега све извучуш, јер он све зна. Посебно обрати пажњу шта зна о Дражи, о  Црногорском  национлном комитету, колико је четничких главешина успјело да емигрира, јер бисмо их тако могли открити и ако их не би могли  извести пред народни суд, бар онда да их ликвидирамо. Чини ми се да је тврд, али ће га батине омекшати.“

Када је друг Зечевић изашао, наредио сам да ми доведу господина Јоаникија. Пред мене су довели измученог човјека, лица поднадулог од батина, на бради усирена крв, једва је стајао. Наредио сам да донесу столицу, да сједне и запитао га – шта му треба. Тихим гласом је рекао: „Ако може – мало воде“.

Измучен, жедан и гладан

Наредио сам да донесу бокал и чашу и он је то попио на искап. Погледао ме је измученим погледом рекао: “Хвала, господине, Бог ће ти вратити!“

Затражио сам његов предмет и видио руком друга Ђиласа исписано следеће: “Ради се о једном  од  највећих и најокорелих непријатеља комунизма, сараднику италијанских окупатора  и најближем сараднику зликоваца Ђуришића,  Станишића и Ђукановића. Организовао је народ Црне Горе да се  повлачи у иностранство.  Треба му судити народни суд, а ако буде требало и по кратком поступку…Он може да узбурка јавност и иностранство. Обазриво са њим“.

Када сам прочитао, запитао сам га: „Да ли сте ви, свештениче, баш ово како овдје пише?“, Јесте ли бунили народ против комунизма, позивајући га на борбу против партизана, на братоубилачку борбу“?

Погледао ме је и тихо рекао: “Како ја то чинио, велики Бог ми судио!“

Наредио сам да му донесу да једе и да се одмори, да га нико не смије тући и малтретирати док ја са њим радим.

Недуго послије тога, упао је један човјек у канцеларију, код мене, и рекао ми:
„Што ти не устајеш  да ме поздравиш, ја сам један од челника  људи ОЗНЕ за Србију, Василије, Чиле Ковачевић! Тако се ја не дочекујем!“, приповиједа Ивановић.

Одговорио сам му да не знам ко је, да носи кожни мантил и да му не видим чинове и да му на челу не пише ко је, каже Ивановић.

Батинање до бесвијести

Оштро ме је погледао, дограбио телефон и позвао Крцуна. Нешто му је Крцун казао, на шта се овај смирио и рекао: “Па добро, нека ти буде,  ја сам био мало преоштар“.

Запитао ме је – шта је са издајничким попом Јоаникијем, на шта сам му одговорио да сам тај случај добио тек јуче и да га још проучавам.

Он ми је одговорио: „Слушај ти, Шумадинац,  сад ћеш да видиш како се то ради…“ Кад су довели мученог Владику, овај Чиле се устремио на њега. Почео је да га шутира, песничи, бацио га је на под и отпочео да га гази. Владика није јаука пустио, већ је само говорио: „Боже велики, дај ми снаге да све ово издржим и приђем твом царству без гријеха!“.

Како се Владика онесвијестио, ја сам рекао Ковачевићу да нема сврхе да га више туче.. Ушао је Јеша, један од чувара и још један од њих, ухватили су Владику за руке и ноге и однијели га у ћелију. 

Ковачевић је попио ракију и  рекао: “Ово је само почетак и упамтиће како ми Црногорци кажњавампо издајнике! Неће се он наносити главе“, и отишао је.

Мој чувар Јеша наставио је да малтретира и туче Владику Јоаникија, па сам га ја послао у премјештај, у Крагујевац, не знајући да ћу се тамо поново са њим срести. Гледао сам,  колико сам могао, да заштититим Јоаникија од мучења, али ми то није увијек полазило за руком. Једном је дошла и другарица Спасенија Цана Бабовић, да обиђе тог издајничког попа и почела је да га вуче за косу и браду, у чему сам је прекинуо и рекао да је то што ради – срамота. Она ме је само погледала и отишла без поздрава.

И Ђилас га је ислеђивао

Мислим да је то било 10. или 11. јуна,  Стигао је поново онај Ковачевић, а са њим и друг Ђилас. Затражили су да им доведем Јоаникија и у разговору са њим су остали два сата. Ја сам био у другој канцеларији. Тукли су га, псовали Бога, мајку и ко зна шта све не. Када су изашли из канцеларије, Јоаникије је лежао на поду, лицем окренут надоље. Подигао сам га, позвао чуваре и попрскао водом. Када је дошао себи, умио се и ја сам наредио да га одведу да легне и да га нико не дира.  Два наредна дана нико га није дирао. Тринаестог јуна 1945. стигао је друг Ћећа (Стефановић) са другом Крцуном.  Дочекао сам их и испричао све што се дешавало са Владиком.

Крцун ми је рекао „Ма знаш, Рако, онај Чиле је свиреп, он је, како се прича, и оца убио, а како да не ради овако са свештеником. Чувај га се, јер је незгодан. Већ се на тебе жалио како штитиш издајнике, али то му није код мене прошло. Буди обазрив и немој му се стајати  на путу.“

Петнаестог јуна, пошто се мало опоравио, Јоаникије Липовац ми је рекао да је био  бранилац српског народа, да је штитио људе од зла и да су за њега Божје заповијести – закон.  Још ми је рекао: „Знам ја, мој капетане, да жив одавде нећу изаћи и видјети моје најближе, Црну Гору – српску Спарту, зрно слободе. Тако је, ваљда, записано и тако Бог захтијева. Три дана касније,  око 9 сати, позвао ме стражар и рекао: „Друже капетане,  тражи Вас онај свештеник“.

Прије тога, из Београда су стигли Василије Ковачевић и Павле Баљевић. Нису ми се јавили, већ су отишли до кафане. О њиховом доласку су ме обавијестили моји људи. Када је Владика Јоаникије доведен код мене, обратио ми се следећим ријечима: “Видим да је дошао онај Ковачевић из Београда, мислим да ме чека смрт, па хоћу нешто да те замолим. Молим те да овај мали завежљај , када буде могуће, пошаљеш мојима у Црну Гору, јер ће мене данас убити… Знај да мирно предајем своју душу Богу и сину Божјем, Исусу Христу. Никога нијесам издао, руке окаљао, Бог ми је свједок колико сам људи спасио…“

И предаде ми комадић крпице у којој је био замотан један прстен са три камичка који су највјероватније испали приликом мучења Владике.

Недуго послије тога, стигао је Ковачевић и рекао ми: „Сад ћеш, начелниче, да ме поведеш мало по околини и до твог Опленца, па да касније завршимо оно што сам дошао да урадим!“ Сјели смо у џип, ја, он и још три његова човјека. И обишли Опленац. Све га је интересовало, а посебно ђе је то Карађорђево оружје и какав је јунак био. Предвече смо се вратили у Аранђеловац. Његови пратиоци су ушли и извели Владику Јоаникија.

На моје питање – куда ће, Чиле је осорно рекао: „Ту, у Буковик, подно Букуље, гдје ће му бити добро. Ти гледај своја посла, јер се ово тебе не тиче!“

Послије сат времена џип је пројурио. Отишли су према Београду.

Ја сам одмах ујутро отишао до Буковика и распитао се код мјештана шта се те ноћи збило. Један старији човјек, мислим да се звао Миша, рекао ми је да је ту од стране групе људи доведен један човјек с брадом, да је било још три, или четири човјека, да су сви побијени, а да је у оног са брадом пуцано више пута и да су ту, на брзину, затрпани уз поток. Кажу да се онај са брадом крстио  и гледао у небо, завршава своје свједочење  пензионисани мајор ОЗНЕ, Радојица Рака Ивановић.

А ја само  преносим његово казивање…

Прочитајте ЈОШ:

Митрополит Јоаникије: Устоличењем на Цетињу је одбрањена Црна Гора, она иде у складу са Његошевим аманетом

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: