Последњи лет америчког Ф-117: Извините, нисмо знали да је невидљив

Мит о америчком „невидљивом“ ловцу бомбардеру Ф-117А срушен је прије 24 године, на данашњи дан, када је тај авион оборен током НАТО агресије на Савезну Републику Југославију.

Ф-117 А, „ноћни соко“, који је послије бројних акција у Либану, Панами, Ираку…стекао ореол „невидљивог“, оборен је 27. марта у војвођанској равници у селу Буђановци.

Ту летјелицу је оборио 3. дивизион 250. бригаде Противаздушне одбране, који су у 20.42 сата, захваљујући способности јединице, исправној техници и „малој техничкој иновацији“ успјели да га погоде са земље.

„Ноћни соко“ пао је у атар села Буђановци, пошто је претходно гађан са двије ракете типа „Нева“.

Ф-117 А је опремљен са два „џенерал електрик Ф 404“ турбо мотора и четворостепеном контролом лета, носи различито наоружање, има савремени навигациони систем интегрисан у дигитални панел у кабини, која појачава ефикасност мисије.

Цијена тог авиона, по намјени – ловца, који је, од 1982. до 1990. године, производила америчка компанија „Локид“, била је 45 милиона долара.

Авион је дуг 20,3 метра, висок 3,8 метара, с распоном крила од 13,3 метра, а постиже максималну брзину од 0,9 маха.

Ф-117 А је конструисан у облику брушеног дијаманта, што је неуобичајено за летјелице те намјене, а у америчкој војној терминологији добио је назив „стелт“, што на енглеском језику значи „кришом“, „у потаји“, или „невидљиви авион“.

О обарању “невидљивог” говори Ђорђе Аничић, руковаоц гађања тог 27.марта 1999. године

Овако, у дану када некадашњи борци, припадници овог дивизона обележавају 27. март, када је 1999. над Сремом оборен авион, понос америчке авијације, говори Ђорђе Аничић, тада руковалац гађања. Аничић је одавно у пензији, али је остао присутан у светској војној литерратури и јавности. Подвиг Трећег дивизиона који је са положаја из равнице Доњег Срема срушио још један „невидљиви ‘Б-2′“ 20. маја, али и ловца „Ф-16“ почетком априла, у минуле 23 године прошао је трновит пут. Од славља и дизања у небеса наших војника и официра до покушаја да се догађаји замагле односно да се припишу случајним успесима како је на томе, како каже наш саговорник, „својевремено инсистирала НАТО заједница“.

– То више није случај. Једна чувена енглеска издавачка кућа објавила је недавно књигу „Обарање невидљивог ловца“ коју сам написао са Михајлом С. Михајловићем, нашим електроничарем током агресије. Та кућа, која се бави искључиво стручном војном проблематиком у рецензији је препоручила свим ваздухопловним војним академијама да је уврсте у наставу будућих војних пилота и ракеташа упркос томе што сведочи о мањкавости мита о некаквом непобедивом оружју – прича Аничић.

– Детаљно смо нас двојица образложили све поступке и радње приликом два обарања тог, како су звали, „чуда технике“ изнад Србије. Један од наших закључака је био да је обучена, храбра и мотивисана посада из „застарелих“система у стању да види и погоди сваки циљ на небу.

Несрећни „буђановачки“ „Ф-117“ је, подсећа потпуковник Аничић, био први стелт авион откривен и оборен од стране земаљског система. Сећа се Ђорђе како су „цену уникатног успеха“ после 2000. морали да плате многи који су учестовали у овом подвигу.

– Па после рата, прво су нам обрисали са кабине за вођење пројектила ознаке да смо оборили три НАТО авиона, а врло брзо је направљена и „трансформација“ трупе, па је Трећи дивизион нестао из поретка наше војске као да није постојао ни ратовао-сећа се бивши официр, додајући да је неправда исправљена у време министровања Александра Вулина, а председник Вучић је вратио Дивизион у строј. Једино што је надвисило војнички подвиг обарања поноса НАТО авијације над Србијом су анегдоте које су пратиле причу о „Ф-117“. Аничићу је најомиљенија она када је 2001. прва делегација ваздухопловства САД дошла у Ваздухопловни музеј у Сурчину у пратњи наших официра и испред дела олупине авиона коментарисала како је летелица „имала технички квар након извршене мисије“ и како им је кустос музеја Петар Недељковић показујући на рупе на трупу објаснио „да се квар зове нева“.

– Исти кустос је на истом сусрету на питање „Како је било ратовати против најмоћније силе света“ одговорио „да не зна, јер никад нисмо ратовали са Русима“.

Има доста и непријатних успомена, сећа се Аничић. Вели „да су људи са стране покушавали да посвађају људство дивизиона и то око детаља везаних за обарање“, али и „да су прављени филмови чија сврха није била истина, него маркетинг“. Упозорава ипак да се не сме наседати на лажно хумане мотиве када је ратни и поратни период у питању јер све су приче „са другачијим усмереним дејством“. Други невидљеиви стратешки бомбардер „Б-2“, понос америчке авијације, погођен је 20. маја 1999. године, тачно у 00.11 са две ракете ПВО система „Нева“. Иста посада Трећег дивизиона 250. бригаде ПВО ВЈ која је оборила „Ф-117“, крајем марта, (само без Золтана Данија, команданта Дивизиона), срушила је и „Б-2“, дејствујући са положаја у Бечмену.

– Авион „Дух Мисурија“ после поготка је узео курс 270 ка Тузли и чуло се како тражи дозволу за искакање. Посада није добила дозволу да напусти летелицу и срушили су се у Спачванским шумама крај Жупање. Исте ноћи смо знали шта смо погодили, а вест нам је на положај донео генерал Бане Петровић – наставља наш саговорник.

– Американци никада нису потврдили, али ни званично демантовали губитак „Б-2“.

Потпуковник Стивен Ли Бешен, заменик команданта 509. америчког „винга“ којем је припадао авион, у интервјуу за тамошњу ваздухопловну штампу после рата потврдио је „да је ‘Б-2’ повучен из борбених дејстава 21. маја 1999“. Као припадник бригаде Аничић је у пензију понео Орден народног хероја који је добила цела бригада.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: