Последњи сабор Дудиних јата

Пише: Батрић Бабовић

Септембар је био његов мјесец и последња граница између земног и вишег Царства. Девети дио календарске године је вријеме када се сабирају плодови и у житнице уносе трудбенички записи. Поклопили су се атински септембар 2017. и овај београдски из 2021. године у само једној тачки свих дневних редова: Дуда се у колијевци културе и цивилизације опростио од кошарке, а у Београду од Црвеног Крста, голубова и земног живота.

Полетио је у висине и запљескао својим крилима да је крајње вријеме заиграти опет у Горњим Свјетовима нову партију недовршеног црвенокрсташког пик-ен-рола.
Преко Партизана, Радничког, Шибеника, Војводине, Ариса, Паниониоса, ПАОКА, АЕКА, Олимпијакоса, ЦСКА, Динама из Москве, Ефеса и репрезентација Југославије, Србије и Црне Горе и Србије златни и ауторитативни Душан Ивковић низао је своје тренерске и селекторске успјехе. Злато са Универзијаде из Загреба, сребрни Сеул, европска злата из Загреба, Рима и Атине и свјетско злато из Аргентине плод су рада са селекцијама Југославије. Са репрезентацијом Србије изронио је европско сребро у Пољској. Као први савезник куму Жељку Обрадовићу донио је олимпијско сребро из Атланте, европско злато из Барселоне, свјетско злато из Атине и европску бронзу из Француске. Породио је многе играче, начинио бројне тренере, исправио бројне непраилности и неправде… Атинском АЕКУ је донио Куп Рајмонда Сапорте,а московском Динаму УЛЕБ Куп, Олимпијакосу двије титуле првака Старог Континента…. Остале лигашке и успјехе из државних купова тешко је избројати.

Дуда је баскет мајсторисао, преспајао, сликао, вајао, креирао, преуређивао,опјевао везао за меридијане, сањао као звијезде, молио се за мир, дисао и живио за добре људе,велику Југославију, Србију и голубове… Био једуховни боксер,интелектуални шмекерски боем, борац, мудрац великог срца и ледени ауторитет са јасним ставом и тренерском ријечи која је била последња.

Истицао је да су голубови посебна љубав и да породица сабрана од 42 рода и 310 врста мора бити посебна клаузула сваког новог уговора. Ледена Москва није била рај за његове љубимце, па се руски наполеоновски лед за њих завршио угодном београдском кућом као подеснијом географском ширином.

Дражен Петровић, Владе Дивац, Жарко Паспаљ, Дино Рађа, Тони Кукоч, Јуриј Здовц, Зоран Савић, Жељко Ребрача јесу везници за кошаркашки ремек студио Дуде Ивковића. Било их је безброј али би хартија постала преуска за овај репетиторијум. Када сам једном приликом упитао Николу Булатовића да ли му је драже злато из Барселоне или Атине, стасити Подгоричанин је из топа казао да му је најдражи позив у репрезентацију Дуде Ивковића давне 1993.године. Дуда ме је звао човјече. Знаш ли шта то значи?, одговорио је узбуђено Никола.
Интернационални судија Милош Кољеншић ми је причао да је током једног меча у Истанбулу доживио да му легендарни Дуда пожели добродошлицу из Подгорице и да сви заједно уживају у врхунској кошарци. Лука Павићевић је по круцијалне тренерске савјете одлазио код Дуде Ивковића и добијао у секунд одговоре на неразрешиве тренерске енигме.
Ивковић је имао је снагу да одстрани Горана Грбовића, Ацу Петровића и Фрања Араповића. Гледао је у будућност и млађе. Видио је више и даље. Пројектовао је визије живота кроз високолетаче и њихове петнаесточасовне бравуре и борбе са ваздушним стихијама и противприродним стањима. Све је било антипод Њутнових закона.
Како је примијетио генијални Вељко Миладиновић, у часу Дудиног растанка са овим свијетом играли су Партизан и Ефес, његов први и последњи клуб, на клупи Партизана сједио је и сједи кум Жељко Обрадовић а Београд је био мјесто те промисаоне синапсе.
Прва петорка из Дудиног табора и сабора однијела га је до вјечне куће и небу пустила голубове високолетаче. Земљи су остале сузе и памћење на утемељивача европске и свјетске кошарке, духовника, педагога и психолога неугасле кошаркашке мисли. Онај који је са 50 људи обиљежио кошаркашку науку и технику прелази у вјечно и непролазно кошаркашко надметање гдје нема ни туге ни бола.
Ако је Атина била његов избор за опроштај, а Београд тачка Промисла Божјег за затварање животног круга, кошаркашка Србија и Црна Гора имају обавезу да установе награду Душан Дуда Ивковић, баш онако како је то урађено са Александом Гомељским.
То би био најмањи дуг према бијелом голубу високолетачу у Небеско Царство. Оном голубу по коме се препознају кошарка, ЈУгославија, Београд, Србија и Црна Гора.
А Црвени Крст је постао центар свих кошаркашких терена.
Легендо, почивај у миру. Рајско насеље чаробњаку европске кошарке Душану Дуди Ивковићу!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: