Послије мјесеци чекања, дјевојчице из Газе стигле у Италију на лијечење опекотина

УПОЗОРЕЊЕ: Детаљи у овом тексту могу да буду узнемирујући за поједине читаоце.

„Више“, узвикује девојчица док јој очи сјаје од узбуђења. „Више, више“.

Зеину љуљају на љуљашци на малом игралишту у предграђу Падове на северу Италије.

То је нормална сцена свуда у свету.

Али двогодишња Зеина не може нормално да помера главу, а на десној страни лица, врата и главе има дубоке, још увек страшне ожиљке.

Међутим, тренутно је безбедна и нахрањена.

И осећа се као да лети.

Зеина је једна од 5.000 људи којима је ради специјалистичког лечења у иностранству дозвољено да напусте Газу од почетка рат после напада Хамаса 7. октобра у јужном Израелу.

Светска здравствена организација (СЗО) каже да је због рата више од 22.000 становника Газе задобило повреде које су им промениле живот, али је од затварања граничног прелаза Рафе са Египтом у мају, врло мало њих добило дозволу да напусте Појас Газе.

„Био је то дан из ноћних мора“, каже Зеинина мајка Шаима, описујући како се повредила њена ћерке док се 17. марта играла у шатору њихове породице у Ал-Мавасију, у јужној Гази.

Породица је већ два пута бежала из њиховог дома у Хан Јунису, прво у Рафу, а затим у велику „хуманитарну зону“ у Ал-Мавасију, где су мислили да ће бити безбедни.

Зеина и њена четворогодишња сестра Лана су се играле заједно, грлећи се и говорећи једна другој „Волим те, волим те“, када се у близини чуо удар пројектила, присећа се Шаима.

Зеина се престравила и потрчала је хватајући се за мајку, која је држала лонац кључале супе која се просула по њеној ћерки.

„Њено лице и кожа су се топили преда мном“, каже Шаима.

„Подигла сам је и босонога истрчала на улицу“.

Зеину су лечили лекари Црвеног крста у Европској болници у Гази, где је извршено пресађивање коже са очеве ноге, а пошто је стигла у Египат, пресађена јој кожа са њене ноге.

У септембру је из Египта авионом пребачена у Италију ради специјализованијег лечења.

Зеини се придружила Ала, 17-годишњакиња која је тешко повређена у ваздушном нападу на њен дом у граду Гази крајем прошле године.

Када су се упознале, одмах су успоставиле везу.

„Одмах сам се њој обратила“, каже Ала.

„Она је претрпела толико бола, тако је мала.

„Старији сам, а бол је понекад био превелики за мене. Како ли је тек њој?“

Ала је 16 сати била заробљена под рушевинама, а када је спасена, сазнала је да је њен отац, кројач, мртав.

Као и њена браћа, Наел, који је био студент, и Ваел, медицински техничар.

Њихова тела никада нису извучена из рушевина четвороспратнице у којој су живели.

„Била сам будна све време под рушевинама“, каже ми она.

„Нисам могла нормално да дишем због притиска на грудима и телу.

„Нисам могла да се померим.

„Само сам размишљала о другим члановима моје породице и о томе шта им се догодило“.

Осим оца и браће, изгубила је и баку, деку и тетку.

Каже да они немају никакве везе са Хамасом, палестинском милитантном групом.

„Изгубила сам моје највољеније“, каже она.

„Срећна сам што сам у Италији на лечењу, али сам тужан због Газе и људи који су тамо“.

У изјави за ББЦ, Израелске одбрамбене снаге (ИДФ) су негирале да циљају цивиле, наводећи да током њихове операције уништења војних капацитета Хамаса предузимају „изводљиве мере предострожности да би ублажиле штету по цивиле“.

Према подацима Министарства здравља Хамаса, у Гази је од почетка сукоба пре скоро годину дана убијено више од 41.000 људи.

Светска здравствена организација је више пута позивала на отварање „вишеструких коридора за медицинску евакуацију“ повређених Палестинаца.

СЗО каже да је од маја само 219 пацијената добило дозволу да оде у иностранство.

Зеина и Ала су евакуисане захваљујући упорности британске добротворне организације Саве а Цхилд и Киндер Релиеф из Сједињених Држава (САД).

Радили су месецима да их извуку – молећи Израел, Египат и амерички Стејт департмент за помоћ.

„Искрено говорећи, Зеина и Ала су међу срећницима који су изашли“, каже Надја Али из организације Киндер Релиеф, која је пратила девојчице из Египта у Италију.

„Има деце која су нама упућена и која су умрла чекајући да оду“.

Тешко је говорити о срећи када се схвате последице њихових повреда.

Обе девојчице очекују месеци болне физиотерапије, а затим и многи оперативни захвати.

О Зеини и Али брине један од најбољих италијанских стручњака за опекотине.

Др Бруно Азена је љубазан и нежан према њима, али мора да им саопшти најсуровију вест – да су опекотине на Алиним ногама толико дубоке да више никада неће моћи нормално да хода.

А Зеини коса неће поново израсти на кожи главе која је пуна ожиљака.

Њена мама Шаима је очајна.

Напустила је Газу надајући се чуду.

Зеина је почела да схвата да се разликује од њених сестара.

Када замоли Шаиму да јој веже косу да буде као друге девојчице, њена мајка не зна шта да ради или каже.

Њеном мужу није било дозвољено да се са њима евакуише, па Шаима мора сама да брине о њеним девојчицама, што је тешко и физички и емоционално.

Али Шаима обожава Зеину и зове је „принцеза“, скривајући од ње сузе и страхове за будућност.

Шаима такође тугује за њеном мајком која је умрла од рака који се проширио јер није лечен од почетка рата.

„Рат ме је коштао превише“, каже она.

„Хвала богу што смо могли да одемо, а отишли смо чудом.

„Надам се да ће и остали повређени Палестинци моћи да оду у иностранство на лечење.

„Увек се молим богу да их заштити и да се рат заврши“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: