Посљедњи рат који ће се водити биће рат за истину

Пише: Јово Пејовић

У својој књизи “Ничија Земља”, познати новинар и публициста, покојни Љубомир Ђикановић публиковао је бројна документа која непобитно потврђују да је Превлака црногорска и да је саставни и неодвојиви дио Боке и Бококоторског залива, као и да би име онога ко се одрекне тог кућног Прага и ко затвори та улазна врата Црне Горе остало уписано на стубу срама и издаје, јер око тога нема нити може бити погађања и калкулација.

За свога живота Љубомир Ђикановић се обраћао предсједницима Скупштине, шефовима посланичких клубова, предсједницима Државе и Владе са молбом да учине напор да се на основу доказа које је приложио покрене поступак за трајно рјешавање овог међуграничног спора са Хрватском. Међутим, сви су ћутали и очигледно више водили рачуна да се рјешавање овог спора одложи и остави на рјешавање неком другом. Зато ријечи аутора књиге “Ничија Земља” да се не може против истине, ни онда када је истина горка, а ја бих додао нарочито не када се истини супростави уцјена, како то чини званична Хрватска у блокирању поглавља 31 на путу Црне Горе ка Европској унији, а у чијој се позадини као најважније питање крије Превлака иако се то невјешто скрива. У свеопштем хаосу који влада у свијету и када нико није сигуран у ком правцу ће свијет поћи, Црна Гора се не сналази најбоље. Такозвану либералну демократију обиљежава све мање слободе и све више игнорисање воље народа. На све историјске неправде ма кад су се дешавале није стављена нити ће икада бити стављена тачка. Оне ће се опет јављати када се будемо суочавали са новим неправдама. Историјске неправде су и данас поводи за нове сукобе и ратове који се воде широм свијета било да се ради о оружаним сукобима, психолошким, финансијским, пропагандним и разним другим ратовима. Посљедњи рат који ће се водити биће рат за истину. Тај рат ће се водити у сваком човјеку. Биће то рат са својим незнањем, агресивношћу, мржњом и бијесом. “Само корјенити преображај сваког појединца може постати почетак живота свих људи”, говорио је руски сликар и философ Николај Рерих. Црна Гора никада није изашла из рата са собом самом. Зато се толико мучимо и вртимо у круг. У свеопштим хаосу који се ових дана шири свијетом па и на Балкану, званична Црна Гора беспотребно улази у клопку оних који чине све да је дестабилизују и који су Црну Гору претворили у таоца својих интереса. То је могуће и зато што Црна Гора одавно нема дипломатске мудрости и искуства посљедњег истинског дипломате који се појавио на овом простору као што је Миодраг Лекић, чије јавне наступе са пажњом пратим, у којима увијек на прво мјесто ставља достојанство и суверено право да Црна Гора сама доноси одлуке без утицаја и уцјена са стране. Несугласице међу водећим људима у држави, не улазећи у оцјену ко је у праву, а ко не, не воде ничему. Затварање врата за разговоре до изналажења најбољег рјешења нас ће довести до тога да просјечни и они испод просјека преко ноћи постану видљиви, а да велики остану невидљиви. У вјечитој борби да сакрије истину свака власт на крају доживи пораз. Зато сви они који се зарад мање или веће користи стављају у службу лажи или чувања лика и дјела оних који су радили све да истина никада не угледа свијетло дана дочекаће дан када ће њихове вође стићи рука правде због чега ће и сами осјећати стид, као најблажи казну за своје заблуде.

А истина је да се на мјестима одлучивања налазе у највећем броју деценијама они чије су задњице у Црној Гори, а срце ван Црне Горе, због чега смо подијељено и нефукционално друштво, као што је истина да свијет данас искључиво функционише на интересима, а не на пријатељским основама.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: